Двадесет година је провела у тој столици, крпећи ствари, љуљајући се, посматрајући столицу у углу као да не пази оног дечка с којим је провела многе дане свог детињства, већ одузетог унука који седи у том углу од дана када је баба напунила пет година.
Пошто је данас недеља, а киша више не пада, хоћу да однесем букет ружа на гробље. Букет црвених и белих ружа које она гаји да би окитила олтар и направила венце. Јутро, тужно због тмурне и изненадне зиме, подсетило ме је на оно брдо где становници села остављају своје мртве. Брдо је голо, нема ни једног јединог дрвета на њему. Тако је пусто да ветар нема шта да усковитла осим мрвица провиђења које се слежу чим ветар стане. Пошто је киша престала, а подневно сунце осушило блато на падинама, могао бих свратити до гроба у којем почива моје детиње тело, које се већ распало и саживело с пужевима и корењем.
Она клечи пред својим свецима, обузета молитвом откако сам се примирио после првог покушаја да приђем олтару и покупим најруменије и најсвежије руже. Мислио сам да ћу успети: али лампица која је почела да трепери тргла ју је из заноса. Одмах је подигла главу и бацила поглед на столицу у углу, а осећам да је мислила: „Опет онај ветар”, јер је стварно нешто крцкало око олтара и цела просторија се за тренутак заталасала, као да се ускомешао талог успомена које су се годинама ту слегале. Реших да сачекам следећу прилику јер је она и даље била будна. Док је посматрала столицу, могла је осетити шум мојих руку поред њеног лица. Сад морам да сачекам тренутак када ће се повући у суседну собу и прилећи да одспава увек исту и непроменљиву недељну сиесту. Можда ћу тад успети да се искрадем с ружама и да се вратим пре него што она поново уђе у собу и седне да посматра ону столицу.
Прошле недеље било ми је много теже. Морао сам да чекам скоро два сата, колико је њој требало да се удуби у молитву. Дуго се вртела по соби с ружама пре него што их је ставила на олтар. Затим је изишла у ходник и скренула према суседној соби. Знао сам да је отишла по лампу. Kасније је прошла поред врата. Kад сам је угледао у светлости ходника, њену тамну широку хаљину и ружичасте чарапе, учинило ми се да гледам исту ону девојчицу која се пре четрдесет година нагнула над мојим креветом и рекла: „Откад су му ставили штапиће, очи су му отворене и тврде.” Изгледала је исто, као да се време зауставило тог давног августовског дана, када су је жене довеле, показале леш и рекле: „Плачи. Био ти је као брат.” Она се наслонила на зид и послушно почела да плаче. А није се још ни од кише осушила.
Има већ три-четири недеље како покушавам да се прикрадем ружама, али она је будно чувала олтар. За двадесет година, колико је провела у овој кући, није никада тако љубоморно пазила на руже као тада. Прошле недеље, када је отишла по лампу, успео сам да одаберем најлепше руже. Никада нисам био ближе остварењу својих намера него у том тренутку. Али када сам мислио да пођем према столици, чуо сам њене кораке у ходнику, тако да сам морао на брзину да вратим руже на олтар. Истог тренутка се она појавила на вратима, држећи лампу у уздигнутој руци. Имала је тамну хаљину и ружичасте чарапе, али лице као да јој је било обасјано откровењем. Тада није личила на жену која већ двадесет година гаји руже у башти, већ на девојчицу коју су оне августовске вечери одвели у собу да се пресвуче. После четрдесет година враћала се с лампом у руци, али остарела и угојена.
Моје ципеле још су биле прекривене слојем блата, мада су се двадесет година сушиле поред угашеног огњишта. Једног дана сам отишао да их узмем. То се догодило пошто су затарабили врата, скинули хлеб и гранчицу алоје из довратка и однели намештај, све осим оне столице у углу којом се користим од тада. Знао сам да су оставили ципеле да се суше и да су их заборавили када су одлазили. Зато сам решио да их узмем.
Она је дошла много касније. Толико је времена прошло да се мирис мошуса потпуно помешао с мирисом прашине и ситним, сувим задахом буба. У кући није било никога осим мене. Седео сам у углу, чекајући. Научио сам да разликујем шум дрвета које трули од лелујања ваздуха који се под теретом година слегао у затвореним собама. Тада се појавила она. Стајала је на вратима држећи у руци кофер и зелени шешир, а на себи је имала хаљину коју није скинула од тог дана. Била је млада. Није још почела да се гоји, нити су јој чарапе биле затегнуте око чланака као сада. Kада је отворила врата, ја сам био покривен прашином и паучином, а у неком углу ћутао је зрикавац који ми је певао двадесет година. Али, упркос свему, паучини, прашини, зрикавцу, који је изненада заћутао, и узрасту придошле жене ја сам у њој препознао девојчицу која је оног олујног августовског дана пошла са мном у шталу да тражимо птичја гнезда. Док је стајала на вратима, с кофером и зеленим шеширом, чинило ми се да ће почети да вришти и говори оно што је рекла када су ме нашли у штали, како лежим на леђима у трави, чврсто држећи греду која се одвалила са срушеног степеништа. Док је отварала врата, шарке су шкрипале, а с таванице је падала у налетима густа прашина, као да ју је неко одваљивао ударцима чекића. Застала је на прагу мрака. Тренутак касније закорачила је у собу и рекла: „Дете… дете!” као да је хтела да пробуди некога ко спава. Ја сам укочено седео на столици испружених ногу и нисам се помакнуо.
Мислио сам да је дошла само да види собу, а она је остала да живи у тој кући. Проветрила је собу, а учинило ми се као да је отворила кофер из којег је избио стари мирис мошуса. Остали су однели намештај и одело, а она је понела само мирисе које је после двадесет година вратила на своје место. Дотерала је мали олтар који је сад изгледао исто као раније. Њено присуство, само њено присуство, било је довољно да се обнови све оно што се немилосрдно време годинама трудило да уништи. Од тада спава и једе у суседној соби, а остало време проводи овде у нечујном разговору са свецима. Поподне има обичај да седне на столицу за љуљање поред врата. Седи, крпи ствари и услужује оне који дођу да купе цвеће. Увек се љуља кад купи ствари. А када неко дође по букет ружа, завуче новац у пресавијену мараму завезану око струка и равнодушно каже: „Узмите оне које се налазе на десној страни. Оне лево су за свеце.”
Двадесет година је провела у тој столици, крпећи ствари, љуљајући се, посматрајући столицу у углу као да не пази оног дечка с којим је провела многе дане свог детињства, већ одузетог унука који седи у том углу од дана када је баба напунила пет година. Kад сагне главу, покушаћу да приђем ружама. Ако успем, отићи ћу на брдо, оставићу их на гробу, а затим ћу се вратити на своју столицу да чекам дан кад се она неће појавити на вратима и кад ће само тишина допирати из суседне собе.
Тај дан биће друкчији јер ћу ја морати да изиђем и јавим некоме да жена која гаји руже и живи сама у оној оронулој кући, моли да дођу четири човека да је пренесу на брдо. Тад ћу остати да самујем у соби. Али она ће бити задовољна. Увек је мислила да недељом дува ветар који дира њене руже на олтару. Тада ће знати да то није био ветар.
Извод из: Marquez, G.G. & Vidaković-Petrov, K. (1980) Oči plavog psa. Beograd: Rad
Превод: Kринка Видаковић Петров
Извор: Принцип инфо
