Milejeva vlada ima više problema s unutrašnjim pritiscima nego sa tobožnjom „opozicijom“.
S „opozicijom“ je već osmišljena teatralizacija trgovine koja ide čvrsto i po planu (Kristina neće biti zatvorena jer bi to bilo ubijanje koke koja nosi zlatna jaja, dok je obična, ponavljana pretnja da će je strpati u zatvor mnogo sočnija za njihove interese). Ni sindikati nisu strašni, osim nekih nameštenih čarki između dve dremke.
Ako negde Milej trpi pravi pritisak, onda je to u sopstvenom polju, bilo u vladi s koliko žestokim, toliko i ludim prepirkama, bilo u njegovom izbornom okruženju sa poljoprivredno-stočarskom oligarhijom koja je, premda nosi američke ili britanske dresove, decenijama gomilala masno bogatstvo u Aziji, tržištu koje je odlučna da ne izgubi.
Isto se desilo i u Bolsonarovom Brazilu, jednako ili čak više antikomunističkom od Mileja, samo što mu je veoma moćna brazilska poljoprivredno-stočarska oligarhija od početka to jasno stavila do znanja i Bolsonaro se našao u stroju, a da nije čak ni natuknuo o izlasku iz BRIKS-a, štaviše… morao je odati počast neznanom vojniku u Moskvi, komunisti, razume se.
I u Brazilu i u Argentini, najuzdržanije behu nove finansijske oligarhije, ali u kojoj meri će ti pacovi ostati u istom čamcu posle neizbežnog atlantističkog finansijskog brodoloma? Hoće li neuspelu revoluciju levice, prožete fondacijama, CIA-om, soroševim NVO i drugim maltuzijanskim „filantropima“, na kraju opredeliti oligarhije, koje će biti prinuđene na geopolitički skok?
Mislim da pregovori sa Kinom (i Rusijom) bez uznemirenja Trampa nisu izazov. To je nametnuta stvarnost, videćemo kako će se njom upravljati.
Iz SAD, čiji su izgledi sve samo ne jasni – kakva bi se perspektiva mogla naslikati s pretnjama teritorijalne fragmentacije, imajući u vidu otpor Trampu u nekim državama, kadrim da postanu nezavisne, ili nimalo neprigušene glasine o građanskom ratu? Da ne govorimo o folklornom konačnom rešenju koje obično daju onima što smetaju.
Ili odavde, gde je jedino što Mileja drži na predsedničkom položaju (što nije isto što i vlast) ista ona „opozicija“ koja ga je podigla na vrh tog stuba. S ljudima koji gledaju teniski meč, ćutke prate lopticu… i ne shvataju kad kome pripada bod.
Da izvinite. Ja sam Enrike Boks, Crna ovca.
