Milejeva vlada se može objasniti na mnogo načina, od najjednostavnijeg – kao što je slučaj kornjače na vrhu motke (ako vidite kornjaču na vrhu motke, ne pitajte kako je dospela tamo, pitajte ko ju je tamo nasadio). Profesionalne grimase će vam dati svoje tumačenje, bilo da je to privreda, politika ili društvo.
Ali sva nagađanja počivaju na udžbeničkom primeru odmora, pošto se njime ne može manipulisati. Argentinske plaže su naglo opustele, a brazilske su prepune. Naravno, ne mislim na pesak i slanu vodu, mislim na turističku privredu sa svim njenim ogromnim ekonomskim fenomenom.
Sva basnoslovna brazilska turistička mašinerija, naime: hoteli, privatni zakupodavci, trgovina, gastronomija, tekstilna industrija, transport, zabave, priredbe, kućni uređaji, pa čak i maloprodaja goriva… gube korak. Nema gde da se iznajmi prenoćište, ogromni redovi u restoranima, pretrpane veleposluge i ulice sa bukvalno zakrčenim saobraćajem.
Argentinci se vraćaju natovareni kućnim aparatima, mobilnim telefonima, odećom i modnim detaljima kupljenim u Brazilu. U Argentini je cela ta mašinerija smrtno ranjena, prodavnice su zatvorene, a radnici bez posla i gladni u zemlji u kojoj je za najugroženije slojeve stanovništva hrana već postala raskoš.
Polazeći od ove katastrofalne stvarnosti, možemo početi analizirati situaciju s nekih tačaka gledišta:
Da li je Milej kriv? Jeste.
Da li je krivica samo Milejeva? Nije.
Šta je Milejeva krivica? U principu, mora se jasno reći da Milejeva vlada nije desničarska, to je vlada filistara, razbojnika koji se bave samo onim što mogu da ukradu, a sve ostalo im nije važno. „Neka umre onaj ko mora da umre“ – reče jedared Makri, a Milej ubija smesta. Čoveče, ako to nije dovoljno za krivicu…
No, postoje i drugi nedostaci, nedostaci ljudi koje ja nazivam „činjeničnim moralistima“, za koje je „prilagođavanje“ stvarnosti odvojeno od etike, a njihove marketinške strategije i njihove politike cena potpuno ravnodušne prema svom okruženju i, „ne daj Bože“, prema dobavljačima, radnicima i, dabome, potrošačima.
Zašto argentinski biznismeni imaju „leđa“ da izdrže krizu? Pa zato što su pod narodnim vladama nagomilali bogatstvo, a kritikovali su, finansirali ih i glasali za one čija im je politika štetila. Neverovatno, ali istinito. Imam dvadeset pet godina iskustva u Generalnoj ekonomskoj konfederaciji Argentine, poznajem njeno hirovito i samoubilačko rasuđivanje.
Za kupovinu jednog reala (brazilske valute) potrebno vam je više od dvesta argentinskih pezosa, tako da bi nama, Argentincima, sve trebalo biti skuplje, a ipak je većina stvari znatno jeftinija, čak se mnogi argentinski proizvodi u Brazilu mogu kupiti upola cene.
Zbog lako uočljive idiosinkrazije, brazilski preduzimač želi da zaradi tako što mnogo prodaje, s ponosnom odgovornošću za ono što proizvodi (što znači kvalitet), dok argentinski biznismen želi zaraditi mnogo proizvodeći malo, što ga čini ekskluzivnim i nimalo ljubaznim. Kriterijum lojalnosti, toliko poželjan u marketingu, veoma je redak u Argentini, ali preovladava u Brazilu i lako se može proveriti na ponašanju prema kupcima u prodavnicama (strogo kontrolisan od od strane zaštitnika prava potrošača, što radi).
Privrednici znakovitog turističkog grada Mar del Plate u Argentini počeli su sezonu tražeći tri miliona pezosa (skoro tri hiljade dolara!) samo za zakup male čestice na plaži, sa šatorom, stočićem i nekoliko stolica. Danas, kada su šatori prazni, cene su tek neznatno pale.
Zašto brazilski biznismeni imaju takvu politiku cena da se Argentinci vraćaju natovareni odećom, obućom, patikama, modnim detaljima, pa čak i aparatima? Zašto brazilski preduzetnici nas, Argentince, gledaju kao poželjno tržište koje poštuju, mada mi činimo jednu petinu njih i, što je još gore, šezdeset posto Argentinaca su siromasi? Zašto argentinski biznismeni ozbiljno ne sagledavaju Brazil kao potencijalno tržište, pošto ih ima preko dvesta miliona, a samo dvadeset sedam posto njih je siromašno, nasuprot onome što pretpostavlja „pronicljivi argentinski folklor“?
Svedoci smo uspeha narodne politike u službi privrede, gde je narod ugalj u kotlu. Ali i kvara mentaliteta koji nas izdaje. Hoćemo li moći da reagujemo i evoluiramo?
Izvinite, ja sam Enrike Boks, Crna ovca.
