Црногорци и Срби су активно учествовали у организовању друштвеног живота бразилских Југословена, од 1903. године када је створен Југословенски тамбурашки збор из којег је касније израстао и Југословенски соко, а и огранак Југословенске народне одбране „Ријека“
И Бразил је пружио уточиште једном броју српских исељеника. Иако су први исељеници стигли у ову земљу још крајем прошлог (XIX – прим. прир.) века, већа група се доселила у периоду између 1922. и 1925. године. Тачније, једна група од око 2.000 исељеника стигла је у Бразил 1922. године. Међу њима је највише људи било из Истре и словеначког приморја. Већина њих су били грађевински радници који су се запослили у држави Сао Пауло. Године 1924-25. стигла је друга група са острва Корчуле, из Блата и Вела Луке, а потом из Војводине (Солдатић, 1948). Судећи по много чему, мали је број Срба био међу овим досељеницима. У Сао Паулу се помиње Александар Милетић, из Чачка, који је поседовао неколико фирми – фабрику текстила, модеран хотел и низ других поседа (Мишовић, 1993).
Масовна имиграција белаца и Европљана у Бразил започела је тек средином XIX века кад су донети врло повољни закони. Усељеници су добијали бесплатан паробродски превоз, а и врло јефтину земљу. За разлику од осталих држава Јужне Америке у које су се досељавали појединци, углавном мушкарци као радна снага, Бразил је инсистирао на породицама. До половине XIX века у ову земљу се уселило чак 4,5 милиона Европљана, а тиме и житеља са простора бивше Аустро-Угарске и Југославије. Томе је посебно допринела чињеница да је прва бразилска царица Марија Леополдина била бечка принцеза. По њеној изричитој жељи још 1823. године омогућено је досељавање поданика Беча у Бразил. Тако су у област око Рио де Жанеира почели да стижу и Далматинци, Херцеговци, Црногорци и Срби (Антић, 1988).
Путописци Мирко и Стево Сељан процењују број усељених Словена у Бразил све до 1914. године безначајним. Према званичној статистици тек 1920. године је у Рио де Жанеиру било 8.794 Југословена. Тај број, према Јозефу Великоњи, до 1940. достиже десет хиљада, док Небојша Травица 1932. цени да је у Бразилу 40.000 наших људи. Српски досељеници су чинили једва десет одсто чланова ове југословенске колоније.
Црногорци и Срби су, међутим, активно учествовали у организовању друштвеног живота бразилских Југословена, од 1903. године када је створен Југословенски тамбурашки збор из којег је касније израстао и Југословенски соко, а и огранак Југословенске народне одбране „Ријека“. У њиховом руководству били су, на пример, Стево Сељан, Божо Драганић и Ђуро Секулић, па браћа Краљевић и Бошњак. Наши исељеници били су национално први признати у Бразилу, јер су се, и поред забране отварања југословенског конзулата, најбоље организовали. До Првог светског рата у Рио де Жанеиру радио је Југословенски центар, док су у Сао Паулу били Југословенски народни дом и Клуб југословенских жена, као и Југословенско потпорно друштво. Прва помоћ НОБ-у упућена је 1945. године, иако је Бразил био диктаторска земља. Према службеним подацима СФРЈ у Бразилу је било 60.000 Југословена. Највише их је било запослених у индустрији и занатству – 31%, комуналним делатностима – 26%, трговини и угоститељству – 15% и пољопривреди само 8%.
Службених података о Црногорцима и Србима у статистици Бразила 1988. није било, јер су били утопљени у Југословене и делили су њихову судбину. Последњих тридесетак година окупљени су у Друштву пријатеља Југославије, које је водила у Сао Паулу професор историје Норма Мариновић-Доро. Друштво је имало фолклорну секцију, библиотеку, свој клуб, али је после распада СФРЈ због националне нетрпељивости чланова престало са радом. У бразилској јавности, међу српским исељеницима, познат је професор лингвистике др Александар Стефановић из Суботице, Александар Милетић, бизнисмен и добитник награде града Сао Пауло. Душан Петровић је индустријалац и поседује фабрику бицикала и намештаја. Сви они су познати и у Југославији, јер су већ покушавали да са Београдом остваре привредну сарадњу.
Извод из књиге Сви Срби света Владимира Гречића и Марка Лопушине, Београд, 1994.
