Oboleli od raka dobijaju preparate zahvaljujući fondovima socijalnog osiguranja, a radnici u oblastima „sive ekonomije“ imaju problema sa lekovima. Sociolog i ekonomista, profesor Univerziteta La Matanza, član sindikata Suteba Matanza Andres Mačuka, posebno za izdanje „Dva Juga“, na ličnom primeru objašnjava odakle su se pojavile glasine o nestašici lekova za obolele od raka i u čemu je zapravo problem.
Kao sekretar za zdravstvo sindikata Suteba Matanza, imao sam priliku da učim od velikih učitelja o rešavanju problema zdravstvene zaštite u našoj zemlji. Ovaj problem nije tuđ ni Srbiji ni drugim zemljama sveta. U oblasti zdravstvene zaštite, multinacionalne kompanije i pre svega svet, dali su nam do znanja, kao što su radili u slučaju pandemije 2020, kako država sebe potpuno oslobađa od troškova na lekove za hronične bolesnike od raka, leukemije ili šećerne bolesti, ili drugih vrsta bolesti.
Farmakološka rezerva Sjedinjenih Država, Američka medicinska federacija, čak ima poteškoća sa prisustvom države u američkoj privredi, imperijalističke sile koja ispoveda liberalizam za druge, a ne za sebe, suočena s vlašću farmaceutskih kompanija. Bolujem od raka, aktivan sam i ne mogu bez lekova. Doprinosi za socijalno osiguranje su mi omogućili da primam onkološke preparate koji su me spasli i podržavaju moje zdravlje. Izveštaji u štampi o nestašici lekova su verovatno posvećeni nedostatku onkoloških preparata u nekim državnim bolnicama, ali to je povezano s tim što se država nemarno odnosi prema kontroli koju je dužna vršiti nad preparatima. Njihove cene su previsoke, organizacije socijalne zaštite poput IOMA ih još uvek plaćaju, i mi smo vrlo zabrinuti upravo zato što je nastupio čas u kome postoji opšti nedostatak pristupa osnovnim lekovima, naročito lekovima protiv raka, od strane organizacija za socijalnu zaštitu radnika, i od strane države, za stanovništvo koje radi u „sivoj ekonomiji“ – ne daje doprinose i nema organizacije socijalnog osiguranja, pa stoga zavisi od državnih bolnica.
