U Argentini postoje tri glavne „sfere rentabilnosti“ nacionalne privrede, ali nema efikasnih upravitelja. Sociolog i ekonomista, profesor Univerziteta La Matanza, član sindikata Suteba Matanza Andres Mačuka, posebno za izdanje „Dva Juga“, objašnjava suštinu „naftnog sukoba“ i razloge krize koja je zadesila zemlju.
Proizvodnja nafte u Argentini ima dugu istoriju. Od tridesetih godina prošlog veka, zbog svetske krize, država je odlučila da iz liberalizma pređe na nacionalizam, ili bar da kontroliše ekonomiju, kako ne bi zavisila od spoljnog sveta, koji se približavao Drugom svetskom ratu. Ako bi država došla u sukob sa provincijama koje proizvode naftu, postao bih sumnjičav.
Naprotiv. Moja vlada ima osobenost o kojoj je veoma važno voditi računa – to nije samo predsednik s osobenim karakterom i temperamentom. Iza njega stoji buržoazija, ekonomska klasa, ekonomske grupe koje imaju dugu istoriju zavisnosti od naše zemlje, rušenja demokratskih vlada i upravljanja njima putem državnih prevrata. Argentina nije mogla biti nezavisna država i postala je deo „balkanizacije“, podele cele Južne Amerike uprkos oslobodiocima naših rodnih zemalja (imam u vidu Čile, Peru, imam u vidu Simona Bolivara, s Venecuelom, s Kolumbijom, imam u vidu Artigasa u Urugvaju, koji je u XIX veku pokušao da stvori Sjedinjene Države Južne Amerike). Argentinska buržoazija ima bogato iskustvo i, pored toga što ne želimo da budemo pod uticajem Milejevog karaktera, moramo uzeti u obzir da su u toku ozbiljni pregovori oko tri niše profitabilnosti. Jedna od njih je povezana s pitanjem poljoprivredne rente. Najbolja zemlja na svetu nalazi se u Argentini, ali i u drugim zemljama, poput Ukrajine, na primer, i Sjedinjenih Država, koje imaju veoma visoku rentabilnost i proizvodnost. Seosko područje, na koje bi jednog dana trebalo da obratimo više pažnje, bilo je osvojeno od buržoazije, koja je uništila svaku mogućnost postojanja za male proizvođače, takozvane „čakarerose“ iliti seljake. Dakle, poljoprivredni prihod je jedna od najunosnijih niša, možda i glavna u Argentini.
Ali postoje i druge niše – niša rudarstva, koja pokušava da zauzme značajnije mesto u privredi zemlje u najmanju ruku od 1990-ih, pre svega zahvaljujući rudnim nalazištima u planinskom masivu Anda koji objedinjuje Čile sa Argentinom. Mi smo jedna od samo tri zemlje s posedom svetskih zaliha litijuma, koji je deo osnovnog tehnološkog elementa za proizvodnju baterija elektromobila. Posle generala Moskona i Huana Dominga Perona, veoma važnog predsednika kojeg je zemlja imala, izvršena je privatizacija DNP („Državnih naftnih polja“). I danas su DNP deo državnog kapitala, ali značajan deo pripada privatnim energetskim kompanijama, tesno povezanim sa Španijom. Španski kapital u ovome učestvuje nekoliko poslednjih desetleća i predstavlja deo je još jedne niše rentabilnosti, koja stoji iza Milejeve vlade.
Dakle, ovo su tri sektora, tri niše rentabilnosti: poljoprivreda, rudarstvo i nafta. Stoga su sukobi između centra i naftne industrije sukobi koji su u velikoj meri povezani s „medijskom operacijom“. Guverneri, posebno onih provincija Patagonije, poput guvernera Santa Kruza, čak su vodili rasprave o federalnom ustrojstvu naše zemlje, koje treba da upravlja raspodelom nacionalnih bogatstava između svake od pokrajina. Glavne pokrajine povezane s naftom su Neuken, Čubut, Santa Kruz i Mendoza. Mislim da Neukuen proizvodi 51% nafte, Čubut 21%, Santa Kruz 10% i Mendoza 8%. To su pokrajine koje proizvode naftu.
Ali postoje i poljoprivredne provincije, poput Gran Pampe, gde su glavne pokrajine Buenos Ajres, Santa Fe i Kordoba. A isto i severne provincije, zajedno sa Mendozom, koje su povezane sa naftom i rudarstvom. Huhuj, Salta – tamo ima zaliha litijuma, važnih za automobilske tehnologije koje sam pomenuo.
Glavni problem ekonomske krize u Argentini nije povezana samo sa spoljnim dugom i ne samo s inflacijom. Povezana je s tim što u ekonomskoj strukturi zemlje, sa svim poljoprivrednim prihodima, vađenjem rudnih bogatstava i proizvodnjom nafte, ne postoji učinkovita buržoazija koja bi mogla proizvoditi u razmerama koje bi joj omogućile visok nivo rentabilnosti. Istini za volju, produktivnost je veoma važan koncept koji je povezan s učinkovitošću proizvodnje na takvom nivou da možete steći svetsko ime i budete cenjeni kao nacija. Stoga za sve što je u vezi sa inflacijom, nezaposlenošću, otpuštanjima koja radnici doživljavaju jeste odgovorna nacionalna buržoazija, koja nema ničeg zajedničkog s nacionalizmom i živi od rente, od bekstva kapitala iz zemlje i od niša rentabilnosti koje joj u krajnjoj liniji ne pridaju zreliji i nezavisniji karakter pred licem „svetskog besporetka“, koji simvolizuje severnoamerički imperijalizam u sukobu s Rusijom i Kinom na ivici trećeg svetskog rata. Taj imperijalizam sklapa poslove, dovodi planetu do ekološkog ruba, no pritom sama Argentina predstavlja deo latinoameričkih nacija koje ne sazrevaju, ne postaju nezavisne.
Zbog toga mnogi radnici smatraju da bi narodni klasni savez radnika i malih preduzetnika mogao postati osnovom državne politike, sposobne da ujedini naciju sa bratskim narodima na planu efikasnosti ekonomske strukture. Argentina bi mogla imati kudikamo veću težinu kada bi igrala ulogu države s racionalno planiranom privredom i ne u potpunosti zavisne od srednjoročne rentabilnosti, uz mogućnost hiperskoka u procesu ekonomske akumulacije koji bi nam omogućio da budemo manje zavisni.
