О финансијској ситуацији у Аргентини портал „Два Југа” затражио је мишљење Андреса Мачуке, социолога и економисте, предавача на Универзитету Ла Матанза и члана синдиката Сутеб Матанза.
Желим да вам кажем да је ова ситуација једна од најтежих за разумевање због сложености прилика са занемаривањем дуга, с којим ће морати да се носе финансијске структуре аргентинске државе, попут Централне банке.
Централна банка, која је управљачка институција привреде за обезбеђивање економског суверенитета, штити курс аргентинске валуте у односу на долар. А менице се издају с роковима гашења, с плаћањем камата, што значи потискивање дуга у будућност. И долази тренутак у коме отплата постаје све тежа због пада финансијских прихода, а у сржи проблема је немогућност оживљавања привреде, јер оно што је аргентинска влада урадила јесте удубљивање у ултраправоверну, либералну, неолибералну политику која никако не одговара светској економској традицији капитализма и састоји се у томе да изазове колапс економске активности у земљи, како би се створили услови у којима би се, према идеологији анархо-капиталиста, компаније у будућности вратиле улагању.
Стварају се услови за обезвређивање радног сата, цене рада огромне масе радника у свим секторима и огромно пребацивање средстава из производног сектора и зараде у, по свој прилици, приватне руке.
У овом случају, реч је о проблему који се никада не анализира – проблему деценија историје у којој су политичке школе, различите од неолиберализма унутар капитализма, увек покушавале да поткопају нашу земљу, посебно велике економске групе, како би она ушла у циклус инвестиција, економски развој и, самим тим, акумулације капитала.
У правној држави, може се управљати индикаторима политике, у којима постоје финансије и очекивања од државе, чија улога је у омогућавању развоја нових послова. То се не дешава зато што буржоазија инсистира на даљој девалвацији валуте, ништа не улаже и, укратко речено, жели ослободити долар да не дође до скока курса, зато што девизни курс држи CEPO.
Дакле, које је моје мишљење? Аргентинска буржоазија, крупне економске групе које стоје иза председника Милеја, као што су енергетске компаније, традиционалне пољопривредне компаније, а пре свега све што је повезано с монополима у сектору услуга и здравству, имају многе слободе. Тако да је проблем у томе што због политике, због владајућег закона постоји огроман притисак, потребно је прилагођавање, а влада обећава да ће бити капиталистичког развоја, да ће бити инвестиција, али буржоазија не може на то да одговори.
Дакле, у овој белешци видите типичан финансијски напис, који говори о проблемима мањка резерви Централне банке, преносу дугова у будућност, уз оптерећење другог темељног финансијског тела – Националног трезора, тако да се трезор увлачи у нова дуговања, која на крају стварају снежну грудву домаћег дуга, хартија од вредности, које обећавају да ће платити у условима девалвације која не одговара вредновању привреде, зато што не акумулира више новца, зато што не улаже и зато што је производња смањена.
Другим речима, рецесија.
