Ministri odbrane Argentine i SAD Luis Petri i Pit Hegset potpisali su sporazum o kupovini 207 oklopnih vozila Strajker, namenjenih „jačanju kontrole granica i borbi protiv terorizma“. Američki avioni F-16 su već kupljeni, doduše od Danske. Izveštavano je i o kupovini helikoptera. Vidimo aktivno jačanje veza, pre svega vojnih, između Buenos Ajresa i Vašingtona. O tome šta bi moglo stajati iza ovoga – govore naši stručnjaci.
Aleho Brinjole, pisac i međunarodni analitičar, kaže da postoji nekoliko mogućih tumačenja kupovine 207 oklopnih vozila Strajker.
– To nam valja, pre svega, označiti kao način na koji američka vlada mora realizovati svoj vojno-industrijski aparat, svoj vojno-industrijski kompleks, odnosno pružiti izlaz svojoj ogromnoj vojnoj proizvodnoj opremi. U datom slučaju, oklopni Strajker proizvodnje Dženeral Dajnamiksa jedan je od glavnih vojnih lobija koje Pentagon ima, i posao Pentagona je, preko ministra odbrane u ovom slučaju, da plasira svoje proizvode u najposlušnije zemlje. Oni ih prodaju Bugarskoj, Litvaniji, Argentini – svim vladama koje su podređene politici SAD. Dakle, sve što SAD rade jeste širenje svoje vojne industrije. Podsetimo se da je, kada je Makri stupio na dužnost, prvo što je tražio posle zaključivanja sporazuma s Međunarodnim monetarnim fondom bilo 2 milijarde dolara vojnih rashoda.
Kupovina 207 oklopnih vozila stajaće oko 500 miliona dolara, navodno za borbu protiv terorizma, koji ovde, u Argentini, ne predstavlja ni pretnju četvrtog reda, i trgovine drogom, što jeste predmet naše nadležnosti, ali ne u smislu kako to Sjedinjene Države shvataju, naime u smislu patroliranja granicama i tome slično, već ima veze sa drugim geostrateškim pitanjima – špijunažom, zaštitom strateških resursa kao što su nalazišta litijuma, resursi nafte i gasa, koje Sjedinjene Države rezervišu za budućnost, kada bi morale imati mogućnosti da raspolažu njima. Podsetimo da je Sjedinjenim Državama potrebno 75% prvotnih resursa za svoju nacionalnu industriju koje ne vade u sopstvenoj zemlji. To jest, 75% minerala, retkih zemnih elemenata, gasa, nafte – svega što Sjedinjene Države koriste, 75% ne proizvode Sjedinjene Države. Najveći deo se iskopava u Latinskoj Americi. Dakle, tu kupovinu oružja neophodno je podeliti na ova dva glavna razdela, iako postoje i druge, sporedne varijante.
Najpre, vojni lobi Pentagona sa svojim vojnoindustrijskim kompleksom, na šta je u svoje vreme upozoravao predsednik Ruzvelt govoreći o opasnostima vojnoindustrijskog kompleksa pri donošenju političkih odluka i sprovođenju spoljne politike SAD. To je s jedne strane. A sa druge strane, to je unutrašnja kontrola nad zemljama koje Sjedinjene Države žele potčiniti svojoj sferi, posebno nad onima koje su bogate prirodnim resursima, kao u slučaju Argentine, Čilea, Ekvadora i uopšte, cela Latinska Amerika ima skoro sve minerale potrebne Sjedinjenim Državama.
Ovde ima svega, od nafte do uranijuma, od cinka do retkih zemnih elemenata. Sve to poseduje Latinska Amerika i, uzgred, SAD prodaju sve svoje naoružanje koje inače ne bi mogle dalje proizvoditi. To je u osnovi ono što treba pročitati između redova u tom sporazumu, potpisanom između vlade Havijera Mileja i ministara odbrane Luisa Petrija i Pita Hiseta u Vašingtonu.
Novinar Oskar Rotundo takođe vidi poruke iza scene u vojnoj pogodbi:
– Ili imamo posla s novim velikim biznisom umešanim u ovaj događaj, ili sa činjenicom da će pod ovim imenom raspadajuća se argentinska vlada nastaviti produbljivati svoje represivne planove za obuzdavanje kritičara koji su svakim danom sve organskiji i brojniji. Vlada posvećena predaji suvereniteta i suzbijanju mirnih protesta u odbrani prava sadržanih u Ustavu, koju je njen predsednik nazvao „krticom za uništavanje države iznutra“, ne može govoriti ni o čemu drugom do o zaštiti interesa svojih multinacionalnih pokrovitelja.
Rotundov kolega, Nikolas Sampedro, daje nekoliko pojašnjenja pre nego što će odgovoriti na pitanje o suštini pogodbe.
– U principu, razmatranje „borbe protiv terorizma“ nije predviđeno argentinskim zakonodavstvom kao zadatak naših oružanih snaga. Njihova uloga je – braniti zemlju od spoljne agresije, ali od druge države. Dok se ovaj zakon ne izmeni, to nije zadatak Oružanih snaga na ovom nivou nacionalne bezbednosti, tako da laže svako ko tvrdi da će se one koristiti u tu svrhu. Drugo, čini mi se da ne treba zanemariti ni istorijsku dimenziju, ni geopolitiku da bi se razumelo zašto Argentina bira američku opciju nabavke ovog vojnog sredstva za argentinsku vojsku.
Sa istorijske tačke gledišta, ne može se zanemariti činjenica da su SAD decenijama uvek bile glavni dobavljač naoružanja i vojnog potencijala za našu zemlju. Ovo svakako utiče na to kada različite snage procenjuju buduće nabavke. Ne samo zbog formiranja naših snaga, već i zbog običaja ili čak političkih procena u tom pogledu. I ako su, tokom vlada Nestora Kiršnera i Kristine Fernandez, odnosi prešli u neku vrstu „režima čekanja“, pravljenje promena u sastavu vojnog sredstva nije tako lako zbog mnoštva činilaca.
S druge strane, tu je geopolitičko pitanje i političke/diplomatske veze koje pretpostavlja svaka vlada. Opštepoznato je da je od svog dolaska u Kasa Rosadu, vlada Havijera Mileja jasno stavila do znanja da su njeni odnosi direktni i neograničeni kako sa Sjedinjenim Državama, tako i s Izraelom, i to je, mimo toga da li je ispunjeno u svim aspektima, bilo upravo tako. I ova kupovina nije izuzetak. Jasno je da su Sjedinjene Države i Izrael videli priliku za poslovanje i igrali su na ostvarivanje toga. Sjedinjene Države će obezbediti oklopna vozila 8×8, a Izrael će, pre svega, obezbediti sisteme za nadogradnju komunikacione opreme za modernizaciju tih vozila. Podjednako važno, kao i u slučaju F16 kupljenih od Danske, i u ovom slučaju materijali će biti iskorišćeni i „remontirani“ zarad prodaje. Ovde važnu ulogu prilikom procene kupovina igraju mnogi tehnički elementi. Ono što je očigledno jeste da su se tokom kiršnerističke vlade, a zatim i tokom vlade Alberta Fernandeza, stavovi promenili. Razmatranje Zakona o Nacionalnom fondu za odbranu (FONDEF) u Kongresu promenilo je gledište sa kog se istorijski sprovodila kupovina raznog vojnog oruđa za argentinske oružane snage. Ovim zakonom je predviđeno ciljano finansiranje za ponovno opremanje oružanih snaga, u svojstvu dopune detaljnom opredeljivanju načina na koji se ove kupovine moraju vršiti, pri čemu se prvorazredna pažnja posvećuje tome da se one vrše u zemlji; u slučaju nemogućnosti da se to učini – da se kupovina vrši s prenosom tehnologije i obukom (kako bi vojska znala kako se oprema koristi, kako se popravlja i kako se proizvodi); i da postoje alternative u njihovom finansiranju. Logično, sadašnja vlada (iz ideoloških i političkih razloga) nije koristila ovo sredstvo prilikom izbora ove kupovine.
Činjenično, potpisivanje pisma o namerama između Argentine i Brazila za nabavku oklopnih transportera VBTP-MR 6×6 Guaraní bilo je u skladu s ovom novom logikom kupovine, s obzirom na to da je Iveco proizvođač oklopnih transportera, od kojih bi se neki mogli proizvoditi u našoj zemlji, u fabrici oklopnih vozila u Kordobi, što bi značilo smanjenje konačnih troškova svake kupovine, pored direktnih i posrednih radnih mesta koja bi bila otvorena u tu svrhu. To ne bi bili samo zaposleni u Iveco Argentina, već i cela mreža međusobno povezanih malih i srednjih preduzeća koja bi bila dobavljači potrebnih materijala i/ili rezervnih delova.
Pored onoga što se može reći, potpisivanje pisma o prihvatanju ponude (LOA) s američkim sekretarom odbrane Pitom Hegsetom predviđa početnu fazu isporuke 8 vozila Stryker u različitim varijantama, koja bi trebalo da stignu u zemlju do sredine sledeće godine. I mada je argentinski ministar odbrane Luis Petri pojasnio da postoje još dve faze da se čitava kupovina završi, moraćemo da vidimo hoće li se to zaista desiti ili ne; ne bi bio prvi put da ugovor propadne ili se otkaže zbog nedostatka finansiranja.
Činjenica je da je kupovina ove vrste vojnog oruđa bila porudžbina koju je argentinska vojska sprovodila dugi niz godina. Da li su prioriteti svake vladine administracije, ekonomske i finansijske poteškoće zemlje, kao i teškoća ubeđivanja raznih sila u korist koju promena nabavne logike može doneti, odavno kočnice sticanju takvih sposobnosti? – Sampedro nas prilično detaljno uvodi u problematiku.
Odgovarajući konkretno na pitanje da li je nabavka ove opreme za argentinsku vojsku bila neophodna i da li je bilo moguće kupiti ekvivalent od drugog dobavljača, naš sagovornik smatra da bi Brazil bio bolji konkurent za Sjedinjene Države, naročito u pogledu troškova i logističkih mogućnosti, između ostalog.
– Da li je to politički bilo moguće? Da, premda i teško, imajući u vidu Milejevo neprijateljstvo s Lulom i onim što on predstavlja u regionu; ne samo za Mileja, nego pre svega za Trampa – zbog BRIKS-a. Kupovina severnoameričkog VCBR Stryker ne samo da potvrđuje odbrambene obaveze (koje su istorijske), već i u slučaju eventualne promene vlade može dovesti do poteškoća. Ne samo zato što bi se ekonomski i/ili finansijski prioriteti mogli promeniti, što bi moglo dovesti do ponovnog pada takve vrste nabavki, već i zato što su zapravo SAD (saveznik Velike Britanije) potencijalni „neprijatelj“ kada je u pitanju vojni sukob – zaključuje Sampedro.
Dr Huan Latričano, pisac, ekonomista i ekonomski istoričar, ubeđen je da cilj borbe protiv terorizma danas i sada u Argentini nije od značaja.
– Ne vidim prisustvo terorista. Možda imamo potencijalni rizik od napada koji dolazi iz arapskih zemalja, ali mi se apriori čini da je verovatnoća za to mala. Ovo zahteva nešto više od samog oruđa za ratovanje, naime, obaveštajne službe, sprečavanje. Pre svega, kontrola ulaska ljudi u Argentinu. Čini mi se da je najelementarnije imati više žandarmerije u pograničnim područjima, a ne zadržavati ljude na mitinzima… 207 automobila, oni nisu preterano korisni. Ponavljam, mnogo veći značaj pridajem žandarmeriji, koja predstavlja snagu koja bi morla da se nalazi tamo gde prolazi državna granica, a ne tamo gde se građani okupljaju na demonstracijama.
