Mnogi koji nose majice s njegovim likom ne znaju kakav je to nemilosrdni ubica bio. “Ako sumnjaš, ubij ga”, glasilo je Čeovo uputstvo.
ČE GEVARA, u percepciji velikog broja ljudi borac za „bolji svet“, u stvarnosti – masovni ubica, koji je toliko toga uradio (ili je to ipak bilo isuviše malo?) na uništenju kapitalizma, danas je jedan od ključnih kapitalističkih brendova. Njegov lik ukrašava novčanike, šolje za kafu, bejzbol kape, torbe iz butika, priveske, kutije s biljnim čajevima i, naravno, majice. Svuda vidimo čuvenu sliku socijalističkog manekena sa beretkom na glavi, sliku koju je Alberto Korda snimio prvih godina revolucije, kada mu je Če slučajno upao u kadar. Ta slika je, 50 godina posle Čeove smrti, i dalje logo revolucionarne (ili kapitalističke?) šik mode. Šon O’Hagan tvrdi u Observeru da postoji čak i prašak za veš koji se reklamira porukom „Če pere belje“.
Počelo je s filmom „Dnevnik motocikliste“, u režiji Valtera Salesa. Sniman u divnom, prirodnom, kapitalizmom nezagađenom krajoliku, film prikazuje kako se kod mladića koji putuje Južnom Amerikom, u cilju samospoznaje, polako budi socijalna svijest dok posmatra socijalnu i ekonomsku eksploataciju. Tako su položeni temelji za novi talas „ponovnog otkrivanja“ čovjeka koga je Sartr nazvao najpotpunijim ljudskim bićem naše ere.
No, možda bi preciznije bilo reći da je ovaj pomodni kult Če Gevare začet još 1997, na tridesetu godišnjicu njegove smrti, kada je objavljeno pet različitih biografija, a njegovi posmrtni ostaci pronađeni u blizini piste aerodroma Valjengarde u Boliviji. Obilježavanje tridesetogodišnjice smrti vratilo je u centar pažnje čuvenu fotografiju Fredija Alborte na kojoj se vidi Če položen na sto, mrtav i romantičan, nalik Hristu sa nekih klasičnih slika.
U aprilu 1967 godine, govoreći na osnovu sopstvenog iskustva, Gevara je sumirao svoju ideju pravde u svojoj „Poruci Trikontinentalu“ (organizaciji iz Havane, zamišljenoj da pomaže borcima za slobodu na tri kontinenta): „Mržnja kao element borbe; nepokolebljiva mržnja prema neprijatelju, koja gura ljudsko biće preko njegovih prirodnih granica, pretvarajući ga u efikasnu, nasilnu, selektivnu i hladnokrvnu mašinu za ubijanje“. I njegovi raniji spisi bili su začinjeni ovakvim retoričkim i ideološkim nasiljem.
Gevarine sklonosti pokazuje fraza iz pisma (objavljeno u knjizi Ernesto, Memoari Če Gevare u Sijera Maestri) koje je napisao svojoj ženi, za vrijeme putovanja sa Fidelom Kastrom iz Meksika na Kubu 28. januara 1957, neposredno posle iskrcavanja na kubansko tle: „Ovde u kubanskoj džungli, živ i žedan krvi“. U tom stavu ga je dodatno osnažilo ubeđenje da je Arbenz izgubio vlast zato što je propustio da likvidira svoje potencijalne neprijatelje.
U ranijem pismu tadašnjoj devojci Titi Infante, Če kaže: „Ako bude nekih streljanja, to znači da je vlada sačuvala sposobnost da uzvrati udarac“. Stoga nije neko iznenađenje da je tokom oružane borbe protiv Batiste, i kasnije po trijumfalnom ulasku u Havanu, Gevara pobio ili nadzirao egzekucije mnogo ljudi nakon presuda po kratkom postupku. Među ubijenima bilo je dokazanih neprijatelja, osumnjičenih neprijatelja i onih koji su se naprosto našli na pogrešnom mjestu u pogrešno vrijeme.
U januaru 1957, kao što saznajemo iz dnevnika sa Sijera Maestre, Gevara je ubio Eutimija Guera zato što ga je sumnjičio za odavanje informacija: „Riješio sam problem pištoljem kalibra 32 mm, u lijevu stranu njegovog mozga… Njegove stvari sada pripadaju meni“. Kasnije je ubio Aristidija, seljaka koji je rekao da ne želi da ide dalje sa njima ako će da napuste njegovo selo. I dok se pitao da li je ova žrtva „bila dovoljno kriva da zasluži smrt“, nije se kolebao kada je naredio ubistvo Ečeverije, brata jednog od njegovih drugova, zbog nekih zločina koje kasnije nije jasno naveo: „Morao je da plati“. U nekim drugim situacijama je kao metod psihičke torture simulirao egzekucije, bez namjere da ih izvrši.
Luis Gvardija i Pedro Korzo, dva istraživača sa Floride koji pripremaju dokumentarni film o Če Gevari, došli su do svjedočenja Haima Koste Vaskeza, bivšeg komandanta revolucionarne armije poznate kao „El Katalan“. On kaže da je za mnoga ubistva koja se pripisuju Ramiru Valdezu, budućem ministru unutrašnjih poslova Kube, zapravo direktno bio odgovoran Če Gevara budući da je Valdez primao naređenja direktno od njega dok su se nalazili u planinama.
„Ako sumnjaš, ubij ga“, glasilo je Čeovo upustvo. U predveče pobjede, po riječima Vaskeza, Če je naredio ubistvo nekoliko desetina ljudi u Santa Klari, u centralnoj Kubi, gdje se njegova jedinica probila tokom završnih operacija na ostrvu. Neki od njih su bili pobijeni u hotelu, kao što piše Marselo Fernandez Zajas, još jedan bivši revolucionar koji je kasnije postao novinar – dodajući da je među ubijenima, poznatim kao kaskitosi, bilo seljaka koji su se pridružili vojsci samo da bi izbjegli nezaposlenost.
Ali, „hladnokrvna mašina za ubijanje“ nije pokazala pune razmjere svoje posvećenosti sve do trenutka neposredno posle pada Batistinog režima. Kastro mu je dodijelio mjesto upravnika u zatvoru La Kabanja (Kastro je imao klinički precizno oko za odabir prave osobe koja će štititi revoluciju od infekcije). La Kabanja je kameno utvrđenje iz 18. vijeka koje je služilo odbrani Havane od engleskih gusara, a naknadno je pretvorena u vojni garnizon. Na način koji jezovito podsjeća na Lavrentija Beriju, Gevara je tokom prve polovine 1959. godine bio jedan od onih koji su bili na pozicijama moći tokom jednog od najmračnijih perioda kubanske revolucije. Hoze Vilasuso, advokat i profesor Srednjeameričkog Univerziteta De Bajamon u Portoriku, bio je član tijela zaduženog za prijeka suđenja u La Kabanji; on mi je nedavno ispričao:
Če je bio šef Komision Depuradora. Postojali su propisi – najprije vojni sud. Če nam je rekao da moramo postupati sa ubjeđenjem, što će reći sa ubjeđenjem da su svi optuženi ubice i da je jedino neumoljivost revolucionarni način postupanja. Moj direktni pretpostavljeni je bio Miguel Duke Estrada. Moja dužnost je bila da pripremim dosijee za slanje ministru. Egzekucije su obavljane od ponedeljka do petka, u sred noći, odmah pošto bi kazna bila izrečena i automatski potvrđena od strane apelacionog tijela. Sjećam se da je jedne noći ubijeno čak sedmoro ljudi.
Nedavno sam u Portoriku razgovarao i sa Havijerom Arzuagom, baskijskim sveštenikom koji je davao poslednje pomazanje osuđenima na smrt i lično prisustvovao desetinama pogubljenja. Bivši katolički sveštenik, sada 78-godišnjak, prisjeća se:
Bilo je oko 800 zatvorenika u prostoru predviđenom za ne više od tri stotine. Če Gevara je predsjedavao apelacionim sudom. Ja bih posjećivao osuđenike na smrt. Javile su se glasine da ja hipnotišem zatvorenike zato što su mnogi ostajali hladnokrvni, tako da je Če naredio da prisustvujem i egzekucijama. Odatle sam otišao u maju, ali i posle je ubijeno mnogo ljudi, a ja lično sam bio svjedok 55 egzekucija. Mnogo puta sam molio Čea da oslobodi zatvorenike. Posebno se sjećam slučaja dječaka Ariela Lime. Če nije mrdnuo prstom. Ni Fidel, koga sam posjetio. Postao sam toliko traumatizovan da mi je krajem maja 1959. naređeno da napustim parohiju Kaza Blanka, gdje je bila locirana La Kabanja i gdje sam tri godine držao mise. Otišao sam u Meksiko na liječenje. Onog dana kad sam odlazio, Če mi je rekao da smo obojica pokušali da se približimo jedan drugom, ali da nismo uspjeli. Njegove poslednje riječi su bile: ‘Kad skinemo maske, postaćemo neprijatelji’.
U svom otvorenom pismu objavljenom u El Nuevo Herald 31. marta ove godine, veliki džez muzičar Pakito de Rivera napao je Santanu zbog oblačenja majice sa Čeovim likom i dodao: „Jedan od tih Kubanaca u La Kabanji bio je moj rođak Bebo, koji je tu bio zatvoren samo zato što je bio hrišćanin. On mi je sa beskrajnim ogorčenjem pričao kako je iz svoje ćelije u ranim jutarnjim satima mogao da čuje egzekucije, bez suđenja i zakonitog procesa, mnogih koji su umrli uzvikujući ‘Živeo Gospod Hrist’!“.
Čeova žudnja za moći ispoljavala se i na druge načine osim ubistava. Pada u oči protivrečnost između njegove strasti za putovanjem – neka vrsta protesta protiv nacionalnih država – i njegovog impulsa da sam postane vođa porobljivačke države. Pišući o Pedru Valdiviji, konkvistadoru Čilea, Če Gevara umuje: „On je pripadao onoj posebnoj vrsti ljudi kakvu često srećemo, kod koje je želja za neograničenom moći toliko jaka da im se svaka patnja koja stoji na putu ostvarenja te moći čini prirodnom“. On ovde kao da opisuje samog sebe. U svakoj fazi svog odraslog života, njegova megalomanija se manifestovala u predatorskoj težnji ka preotimanju života i imovine drugih ljudi, i ukidanju njihove slobodne volje.
Posle zauzimanja grada Sankti Spiritus 1958. godine, Gevara je bezuspješno pokušao da uvede neku vrstu šerijata, regulišući odnose između muškaraca i žena, uvodeći propise u vezi sa alkoholom i kockom – što je puritanizam koji baš i nije krasio njegov sopstveni način života. On je takođe naređivao svojim ljudima da pljačkaju banke. Tu odluku je u pismu Enrikeu Oltuski, svom potčinjenom, u novembru iste godine, pravdao na sledeći način: „Borbene mase se slažu sa pljačkanjem banaka zato što niko od njih nema ni centa u tim bankama“. Ova ideja revolucije kao dozvole za preraspodjelu vlasništva kako vam se sviđa navela je ovog marksističkog puritanca da posle trijumfa revolucije otme vilu jednom emigrantu.
Hitnja da se drugima preotme njihova imovina i da se prisvoji pravo na tuđe teritorije bili su centralni u Če Gevarinoj politici ogoljene sile. U svojim memoarima, egipatski vođa Naser prisjeća se kako ga je Če Gevara upitao koliko je ljudi napustilo njegovu zemlju zbog agrarne reforme. Kad je Naser odgovorio da niko nije otišao, Če je ljutito uzvratio da je mjera dubine socijalnih promjena u tome koliko ima ljudi „koji osjećaju da za njih nema mjesta u novom društvu“. Ovaj predatorski instinkt dostigao je vrhunac 1965. godine, kada je, nastupajući kao da je Bog sam, počeo da govori o „novom čovjeku“ koga će on i njegova revolucija stvoriti.
Tajm magazin svakako nije bio precizan kada je u avgustu 1960. godine u svojoj priči sa naslovne strane revolucionarnu podjelu rada na Kubi opisao na sledeći način: Če Gevara je „mozak“, Fidel Kastro „srce“, a Raul Kastro „pesnica“. Ali, takve tvrdnje govore o tome kako je postojala percepcija da je Če Gevara odigrao ključnu ulogu u pretvaranju Kube u bastion totalitarizma. Če na početku nije bio uvjerljiv kandidat za ideološkog čistunca, imajući u vidu njegov boemski duh, ali tokom godina obuke u Meksiku, pa potom i u periodu oružanih borbi na Kubi, on je izrastao u komunističkog ideologa zaljubljenog u Sovjetski Savez. To je izazivalo veliku nelagodu kod Kastra i ostalih koji su, u osnovi, bili oportunisti i koji nisu birali ni sredstva ni saveznike kada se radi o osvajanju vlasti. Kada su budući revolucionari uhapšeni u Meksiku 1956. godine, Gevara je jedini priznao da je komunista i da uči ruski (čak je otvoreno govorio o svojim odnosima sa Nikolajem Leonovim iz sovjetske ambasade). Tokom oružane borbe na Kubi, napravio je snažan savez sa Socijalističkom narodnom partijom (komunističkom partijom na ostrvu) i sa Karlosom Rafaelom Rodrigezom, ključnim čovekom za konverziju Kastrovog pokreta u komunizam.
NJegov fanatizam učinio ga je ključnim šrafom u „sovjetizaciji“ revolucije koja se često hvalisala svojim nezavisnim karakterom. Vrlo brzo pošto su barbudos došli na vlast, Gevara se uključio u pregovore sa Anastasom Mikojanom, sovjetskim zamenikom premijera, koji je posjetio Kubu. Njemu je bila povjerena misija unapređenja sovjetsko-kubanskih pregovora tokom posjete Moskvi 1960. godine (bilo je to dugo putovanje tokom koga je Če Gevaru „najviše impresionirala“ Sjeverna Koreja Kim Il Sunga).
Gevara se distancirao od Sovjetskog Saveza u poslednjim godinama svog života. To je učinio iz pogrešnih razloga, okrivljujući Moskvu da je ideološki suviše meka i da u diplomatiji čini suviše ustupaka. U stvari, Če Gevara je bio ogorčen činjenicom što je Moskva od drugih članica komunističkog bloka, uključujući i Kubu, tražila nešto zauzvrat za veliku materijalnu pomoć i političku podršku koju im pruža. Njegov konačni napad na Moskvu desio se u Alžiru 1965. godine, na međunarodnoj konferenciji, gdje je optužio Sovjete da su usvojili „zakon vrijednosti“, što će reći kapitalizam. Njegov raskid sa Sovjetima, sve u svemu, nije predstavljao poklič za nezavisnost. Bio je to ideološki krik, u stilu Envera Hodže, u kome se ogleda želja da se cjelokupna stvarnost potčini slepoj ideološkoj ortodoksiji.
Veliki revolucionar je imao šansu da u praksi sprovede svoju ekonomsku viziju, svoju ideju socijalne pravde, i to u svojstvu direktora Nacionalne banke Kube i Odseka za industriju na Nacionalnom institutu za agrarnu reformu, gdje je bio sve do kraja 1959, da bi početkom 1961. postao ministar industrije. Period u kome je Gevara bio zadužen za najveći deo kubanske privrede obilježen je gotovo potpunim kolapsom u oblasti proizvodnje šećera, neuspjehom industrijalizacije i uvođenjem bonova – a sve to u zemlji koja je prije Batistine diktature bila jedna od četiri ekonomski najuspešnije zemlje Južne Amerike.
Vrijeme koje je proveo na mestu direktora Narodne banke, tokom koga je izdavao novčanice sa potpisom „Če“, najbolje je sumirao njegov zamjenik Ernesto Betankur: „Bio je potpuna neznalica u pogledu najelementarnijih ekonomskih principa“. Gevarina moć percepcije u pogledu svetske ekonomije najbolje se iskazala na konferenciji u Urugvaju kada je predvideo da će ekonomski rast na Kubi iznositi 10% godišnje, i da će do 1980. godine tamošnji dohodak po glavi stanovnika biti veći od američkog u tom trenutku. Na tridesetogodišnjicu njegove smrti, 1997. godine, Kubanci su se hranili racionisanim količinama od 1,8 kg pirinča i 0,37 kg pasulja mesečno; 1,2 kg mesa dvaput godišnje, isto toliko sojinog mlijeka nedeljno i četiri jajeta mjesečno.
Pošto je omanuo kao heroj socijalne pravde, da li Če Gevara zaslužuje mjesto u istorijskim knjigama kao genije gerilskog ratovanja? Danas je dovedeno u pitanje i njegovo najveće vojno dostignuće u borbi protiv Batiste – zauzimanje grada Santa Klara posle iznenadnog napada na blindirani voz. Mnogobrojna svjedočanstva upućuju na to da se komandant voza predao unapred, moguće stoga što je primio mito (Gutieres Menojo, koji je predvodio drugu gerilsku grupu u toj istoj oblasti, jedan je od onih koji su ozbiljno osporili Čeovu zvaničnu verziju o njegovoj pobjedi). Neposredno posle pobede revolucije, Gevara je organizovao gerilsku vojsku u Nikaragvi, Dominikanskoj Republici, Panami i Haitiju. Sve one su neslavno poražene. Argentinskog revolucionara Horhe Rikarda Masetija je 1964. poslao u smrt ubijedivši ga da iz Bolivije izvrši napad na sopstvenu zemlju neposredno pošto je u Argentini obnovljena predstavnička demokratija.
Posebno katastrofalna je bila ekspedicija u Kongo 1965. u kojoj se Če Gevara ujedinio sa dvojicom pobunjenika – Pjerom Muleleom na zapadu i Loranom Kabilom na istoku – protiv kongoanske vlade koju su podržavale SAD, uz pomoć plaćenika iz Južne Afrike i plaćenika regrutovanih iz redova kubanskih iseljenika. Mulele je zauzeo Stenlivil, ali je kasnije morao da se povuče. Dok je bio na vlasti, zaveo je teror, kako što piše V. S. Najpoul, pobio je sve ljude koji su znali da čitaju i koji su nosili kravatu. Što se tiče Če Gevarinog drugog saveznika, Lorana Kabile, on je u to vreme bio samo lijen i korumpiran; međutim, svijet će devedesetih saznati da je i on mašina za ubijanje. Kako bilo, Gevara je veći deo 1965. godine proveo pomažući pobunjenicima na istoku, da bi na kraju sramno pobjegao iz zemlje. Naposredno potom je na vlast došao Mobutu i uspostavio višedecenijsku tiraniju. (I u zemljama Latinske Amerike, od Argentine do Perua, revolucije koje je Če inspirisao na kraju su dovele do jačanja brutalnog militarizma za dugi niz godina).
U Boliviji je Če bio poražen još jednom, i poslednji put. Pogrešno je procijenio lokalnu situaciju. Okolnosti Čeovog hvatanja u klancu Juro, neposredno posle susreta sa francuskim intelektualcem Režisom Debreom i argentinskim slikarom Kirom Bustosom (obojica su uhapšeni pošto su napustili njegov logor), pokazuju koliko je cijela bolivijska ekspedicija bila amaterski poduhvat.
Gevara je svakako bio odlučan, hrabar i brz kada je trebalo organizovati život na vojničkoj osnovi na teoritorijama pod njegovom kontrolom, ali ipak on nije bio general Giap. U knjizi „Gerilsko ratovanje“ on prihvata učenje da narodna vojska može pobijediti regularnu vojsku, da nije neophodno čekati na prave uslove zato što pobunjenički foco (mala grupa revolucionara) može stvoriti te uslove, i da se borba prvenstveno mora voditi po selima i provinciji. (U njegovim preporukama za gerilski rat ženama je rezervisano mjesto kuvarica i bolničarki). Međutim, Batistina vojska nije bila vojska, već korumpirana skupina bandita bez mnogo motivacije i organizacije, a gerila focos je, sa izuzetkom Nikaragve, svuda redom završavala u katastrofalnom porazu, dok je, s druge strane, za poslednje četiri decenije Latinska Amerika postala 70% urbana. Če je i u ovoj stvari griješio.
Uobičajeno je da sledbenici kulta ne znaju pravu životnu priču svog heroja, istorijsku istinu o njemu. Ne iznenađuje što se savremeni Gevarini sledbenici, njegovi novi, postkomunistički obožavaoci, takođe zavaravaju kada bez pitanja prihvataju mit. Nadam se da će im činjenice koje sam naveo, a koje su tek dio knjige koja je u pripremi, pomoći da se oslobode kulta ovog beskrupuloznog ubice kome ništa nije bilo sveto sem komunističke revolucije. „Cilj opravdava sredstvo“, reče talijanski filozof Nikolo Makijeveli. A niko se u praksi nije držao te bezbožničke formule kao Če Gevara.
Alvaro Vargas Ljosa (1966) je peruansko-španski pisac i politički komentator, najstariji sin čuvenog pisca, nobelovca Marija Vargasa Ljose. Doktor istorijskih nauka, objavio sedam visokotiražnih knjiga, gostujući je profesor na nekoliko vodećih univerziteta u svijetu, ima kolumnu u desetak prestižnih štampanih medija u zapadnoj Evropi i Americi.
(New Republic)
(Izgled i oprema teksta redakcijski; ilustracije sa izvornika)
Izvornik: Magazin SEDMICA
