Danas moramo ponovo istaći moralnu i istorijsku veličinu Anda, nasuprot jalovosti elite koja je imala sva sredstva, a nije izgradila ništa uporedivo.
Na 3.800 metara nadmorske visine, gospodo, ne diše se manje. Diše se drugačije: uzdignutog čela, netaknutog pamćenja i dostojanstva naroda koji je vekovima unazad naučio da gradi carstva tamo gde bi rasisti jedva umeli preživeti.
Anđanin i gorštak ponosit na svoje poreklo
Postoje rečenice koje se ne zaboravljaju, jer otkrivaju onoga ko ih izgovara. Rafael Santos, bivši gradonačelnik opštine Pueblo Libre, pogledao je rezultate izbora u Kusku i pronašao objašnjenje: „Na velikim nadmorskim visinama kiseonika ima znatno manje“, rekao je, pa zbog toga stanovnici Kuska „nisu mogli povezano da razmišljaju“. Dijego Akunja govorio je o „psihološkom problemu“. Fabrisio Eskahadiljo o „piljevini u glavi“. Sva trojica su iz Lime, iz svojih kancelarija s klimatizacijom, s velikodušnošću dostojnom lekara postavila dijagnozu čitavom jednom narodu. Za samo jedno popodne umisliše da su lekari, psihijatri i sudije razuma andskih naroda. Promašili su vek, geografiju i istoriju.
Želim da budem tačan, jer je pamćenje moćno oružje i treba ga koristiti s punim punjenjem. Na preko 3.800 metara nadmorske visine, na teritoriji gde je vazduh razređen, a hladnoća se uvlači u kosti, andski narodi izgradili su Tavantinsujo — najprostranije carstvo pretkolumbovske Amerike. Oko dva miliona kvadratnih kilometara. Deset miliona stanovnika. Četiri sujua (oblasti) carstva behu povezane Kapak Njanom — mrežom puteva dugom više od 40.000 kilometara, koja prelazaše preko pustinja, prašuma, visokoplaninskih visoravni i provalija. Na tim putevima nalažahu se viseći mostovi, ručno ispleteni, tako da i danas zadivljuju savremene inženjere.
Na tim visinama, na kojima se, prema Santosu, ne može razmišljati, beše uzgajan krompir, usavršeno spravljanje čunjoa — sušenog krompira dobijenog hiljadugodišnjom tehnikom sušenja zamrzavanjem — i podignuta terasasta polja koja i danas hrane zemlju. Razvijena je precizna metalurgija, medicina s kinoom i hinom, astronomija, popisivanje pomoću kipua i podizanje zgrada otpornih na zemljotrese koji u Limi ruše katedrale. Saksajvaman. Maču Pikču. Oljantajtambo. Kameni blokovi, teški preko sto tona, spojeni s preciznošću koja se ni danas ne postiže pomoću dizalica. To nije stvorio kiseonik. To je stvorio jedan narod.
A oni? Šta su stvorili oni što se danas podsmevaju? Njihovi preci, ma odakle došli, nikada nisu izgradili uporedivo carstvo ni na jednoj nadmorskoj visini. Ni na razini mora, ni na 500, ni na 3.800 metara. Ironija je surova: oni što sa dostatkom kiseonika nikada ništa ne izgradiše, sada se usuđuju objašnjavati kako andski narodi tobože ne umeju da razmišljaju. To što govore nije nauka. To je čist, neprikriven prezir, ukorenjen u tolikom neznanju, da je to sramotno gledati.
Ovde valja zastati i razmotriti nešto što ovi trećerazredni političari i komentatori nikada neće pomenuti, jer se od same pomisli na to ugrizu za jezik: osrednjost elita koje su nas, kraj sveg obilja kiseonika, dovele među zemlje Trećeg sveta. Dok su Anđani na 3.800 metara podizali carstva, elite Lime — i njihovi današnji naslednici — upravljale su propašću s obale, gde vazduha ima u izobilju, ama je s idejama mrka kapa.
Dovoljno je pogledati istoriju. Zemlja čiji je dohodak po glavi stanovnika 1950. godine bio veći nego u Južnoj Koreji, Španiji, Italiji ili Japanu, danas je zemlja u kojoj 80 odsto stanovništva radi u sivoj zoni, a protiv siromaštva se bori govorima, a ne delima. Zemlja u kojoj su preci nikogovića poput Santosa, Akunje i Eskahadilja proćerdali bogatstvo —gvano, šalitru, srebro, gumu i zlato — a da niko od njih zbog toga nije odgovarao. Zemlja u kojoj predsednici beže u inostranstvo, izvršavaju samoubistvo ili završavaju u zatvoru, dok su andske oblasti — Kusko, Puno, Kahamarka, Ajakučo i Apurimak — i dalje među najsiromašnijima, uprkos tome što proizvode energiju, minerale i hranu koji održavaju čitav Peru.
Gde je tu „psihološki problem“? Gde je „piljevina“? Gde je nedostatak kiseonika? Osrednjost ne živi na Andskoj visoravni. Ona živi u upravnim odborima, ministarstvima, televizijskim studijima i kolumnama, gde se s kolena na koleno prenosi jedna te ista predrasuda o gorštaku što silazi u Limu da bi radio.
Poslušajmo one što zaista disahu na ovim visinama i ne imađahu potrebe ni pred kim da opravdavaju svoj um. Inka Garsilaso de la Vega, rodom iz Kuska, napisao je Kraljevske komentare prozom koja se i danas izučava na univerzitetima širom sveta. Felipe Gvaman Poma de Ajala crtežom i rečju opisivaše istoriju Anda s pronicljivošću koju je savremena istoriografija poznala tek posle više vekova. Hose Marija Argedas, rođen u Andauajlasu, preveo je dušu kečuanskog naroda na španski i obrnuto, podarivši nam Duboke reke — jedan od vrhunaca latinoameričke književnosti. Sesar Valjeho, rodom iz Santijaga de Čuka, na 3.100 metara nadmorske visine, iznova je ispisao istoriju poezije na španskom jeziku u XX veku zbirkama Trilse i Španijo, da me ova čaša mine. Nijedan nobelovac niti ijedan kritičar iz Lime nije uspeo doseći te visine — a ne govorim o nadmorskoj visini.
Sa visina Kuska, Tupak Amaru II i Mikaela Bastidas ustaše protiv najmoćnijeg carstva na planeti. Santijago Antunez de Majolo, rodom iz oblasti Ankaš, postavio je teorijske osnove hidroenergije i nuklearne fizike mnogo pre nego što je svet počeo da ga sluša. Hulio S. Teljo, iz Uaročirija, bio je otac peruanske arheologije. Marija Rostvorovski otkopala je istoriju dubinskog Perua. Ima Sumak, rodom iz Kahamarke, pronela je andski glas do najvećih svetskih pozornica.
A danas? Tu su kečuanski pesnici, ajmarski naučnici, inženjeri iz Kuska koji prate stanje lednika, lekari iz Puna koji su spasavali živote tokom pandemije, dok su drugi preko televizije delili uvrede. Sve je to stvoreno s količinom kiseonika za koju kritičari tvrde da onemogućava razmišljanje.
Rafaelu Santosu, Dijegu Akunji, Fabrisiju Eskahadilju i svima onima što se prepoznaju u njihovim rečima: nama ne fali kiseonika; mi imamo višak istorije. Mi nismo psihološki problem. Mi smo narod koji je preživeo kolonijalno doba, isključivu republiku, terorizam, zapostavljanje i rasizam i koji je i dalje tu — glasa, stvara i pruža otpor. Nemamo „piljevinu u glavi“. U pamćenju nosimo kipue, a u rukama terasasta polja. Ne patimo od „stokholmskog sindroma“; patimo, istina, od vekova centralizma koji se prerušava u zdrav razum svaki put kada neko iz Lime pomisli da ima pravo iz televizijskog studija dijagnostifikovati dušu andskog naroda.
A ukoliko kiseonik odista utiče na misaoni sklad, zapitajte se kako je moguće da se na 3.800 metara razmišljalo bolje nego na 150? Jer, upravo se tu krije pitanje koje oni ne smeju postaviti: čime se onda objašnjava osrednjost njihovih elita? Kako je moguće da jedna zemlja — blagoslovena svim mogućim resursima, svakom klimom, izlazom na more i svim kiseonikom ovog sveta — ostaje mesto gde se državno obrazovanje raspada, bolnicama nedostaju lekovi, milioni ljudi nemaju pristup pijaćoj vodi, a jedina cvatuća privredna grana jeste industrija skandala?
Odgovor nije u nadmorskoj visini. On je na obali. U Limi. U onim elitama koje su nasledile bogatu zemlju i pretvorile je u siromašnu, pa sada, e da se ne bi pogledale u ogledalu, upiru prstom u Ande i govore: „Problem je u tome što oni tamo ne razmišljaju“.
Reči te gospode morale bi da postide čitav Peru. No, trebalo bi da postide i čitav svet, jer rasizam prema andskim narodima nije neka lokalna anegdota. To je kolonijalna rana koja je i dalje otvorena širom Južne Amerike — u Boliviji, Ekvadoru, Čileu, Argentini, Kolumbiji i Peruu. Svuda će se naći neki Santos, spreman da objasni zašto Indijanac, gorštak, čolo — „ne razmišlja naposleno“.
Neka se zna: narodu koji je izgradio najveće carstvo u ovom delu sveta nije potrebna ničija dozvola da misli, glasa ili upravlja. I neka se zna još nešto: Andi nisu falinka, već civilizacija.
Na 3.800 metara, gospodo, ne diše se manje.
Diše se drugačije: uzdignutog čela, netaknutog pamćenja i dostojanstva naroda koji je pre mnogo vekova naučio da gradi carstva tamo gde biste vi jedva umeli da preživite.
A vi — kojima kiseonika ne manjka, vi sa obale, vi na vlasti — nastavite s objašnjavanjem toga zašto Peru nikako da krene napred. Mi odgovor već znamo. I stvar nije u nadmorskoj visini. Nego u vama.
Autor je direktor konsultantske kuće „Hojma konsultores“, stručnjak za odnose sa lokalnim zajednicama i rešavanje sukoba, kao i doktorand prava na Univerzitetu San Ignasio de Lojola (USIL).
