Данас морамо поново истаћи моралну и историјску величину Анда, насупрот јаловости елите која је имала сва средства, а није изградила ништа упоредиво.
На 3.800 метара надморске висине, господо, не дише се мање. Дише се другачије: уздигнутог чела, нетакнутог памћења и достојанства народа који је вековима уназад научио да гради царства тамо где би расисти једва умели преживети.
Анђанин и горштак поносит на своје порекло
Постоје реченице које се не заборављају, јер откривају онога ко их изговара. Рафаел Сантос, бивши градоначелник општине Пуебло Либре, погледао је резултате избора у Куску и пронашао објашњење: „На великим надморским висинама кисеоника има знатно мање“, рекао је, па због тога становници Куска „нису могли повезано да размишљају“. Дијего Акуња говорио је о „психолошком проблему“. Фабрисио Ескахадиљо о „пиљевини у глави“. Сва тројица су из Лиме, из својих канцеларија с климатизацијом, с великодушношћу достојном лекара поставила дијагнозу читавом једном народу. За само једно поподне умислише да су лекари, психијатри и судије разума андских народа. Промашили су век, географију и историју.
Желим да будем тачан, јер је памћење моћно оружје и треба га користити с пуним пуњењем. На преко 3.800 метара надморске висине, на територији где је ваздух разређен, а хладноћа се увлачи у кости, андски народи изградили су Тавантинсујо — најпространије царство претколумбовске Америке. Око два милиона квадратних километара. Десет милиона становника. Четири сујуа (области) царства беху повезане Капак Њаном — мрежом путева дугом више од 40.000 километара, која прелазаше преко пустиња, прашума, високопланинских висоравни и провалија. На тим путевима налажаху се висећи мостови, ручно исплетени, тако да и данас задивљују савремене инжењере.
На тим висинама, на којима се, према Сантосу, не може размишљати, беше узгајан кромпир, усавршено справљање чуњоа — сушеног кромпира добијеног хиљадугодишњом техником сушења замрзавањем — и подигнута терасаста поља која и данас хране земљу. Развијена је прецизна металургија, медицина с киноом и хином, астрономија, пописивање помоћу кипуа и подизање зграда отпорних на земљотресе који у Лими руше катедрале. Саксајваман. Мачу Пикчу. Ољантајтамбо. Камени блокови, тешки преко сто тона, спојени с прецизношћу која се ни данас не постиже помоћу дизалица. То није створио кисеоник. То је створио један народ.
А они? Шта су створили они што се данас подсмевају? Њихови преци, ма одакле дошли, никада нису изградили упоредиво царство ни на једној надморској висини. Ни на разини мора, ни на 500, ни на 3.800 метара. Иронија је сурова: они што са достатком кисеоника никада ништа не изградише, сада се усуђују објашњавати како андски народи тобоже не умеју да размишљају. То што говоре није наука. То је чист, неприкривен презир, укорењен у толиком незнању, да је то срамотно гледати.
Овде ваља застати и размотрити нешто што ови трећеразредни политичари и коментатори никада неће поменути, јер се од саме помисли на то угризу за језик: осредњост елита које су нас, крај свег обиља кисеоника, довеле међу земље Трећег света. Док су Анђани на 3.800 метара подизали царства, елите Лиме — и њихови данашњи наследници — управљале су пропашћу с обале, где ваздуха има у изобиљу, ама је с идејама мрка капа.
Довољно је погледати историју. Земља чији је доходак по глави становника 1950. године био већи него у Јужној Кореји, Шпанији, Италији или Јапану, данас је земља у којој 80 одсто становништва ради у сивој зони, а против сиромаштва се бори говорима, а не делима. Земља у којој су преци никоговића попут Сантоса, Акуње и Ескахадиља проћердали богатство —гвано, шалитру, сребро, гуму и злато — а да нико од њих због тога није одговарао. Земља у којој председници беже у иностранство, извршавају самоубиство или завршавају у затвору, док су андске области — Куско, Пуно, Кахамарка, Ајакучо и Апуримак — и даље међу најсиромашнијима, упркос томе што производе енергију, минерале и храну који одржавају читав Перу.
Где је ту „психолошки проблем“? Где је „пиљевина“? Где је недостатак кисеоника? Осредњост не живи на Андској висоравни. Она живи у управним одборима, министарствима, телевизијским студијима и колумнама, где се с колена на колено преноси једна те иста предрасуда о горштаку што силази у Лиму да би радио.
Послушајмо оне што заиста дисаху на овим висинама и не имађаху потребе ни пред ким да оправдавају свој ум. Инка Гарсиласо де ла Вега, родом из Куска, написао је Краљевске коментаре прозом која се и данас изучава на универзитетима широм света. Фелипе Гваман Пома де Ајала цртежом и речју описиваше историју Анда с проницљивошћу коју је савремена историографија познала тек после више векова. Хосе Марија Аргедас, рођен у Андауајласу, превео је душу кечуанског народа на шпански и обрнуто, подаривши нам Дубоке реке — један од врхунаца латиноамеричке књижевности. Сесар Ваљехо, родом из Сантијага де Чука, на 3.100 метара надморске висине, изнова је исписао историју поезије на шпанском језику у XX веку збиркама Трилсе и Шпанијо, да ме ова чаша мине. Ниједан нобеловац нити иједан критичар из Лиме није успео досећи те висине — а не говорим о надморској висини.
Са висина Куска, Тупак Амару II и Микаела Бастидас усташе против најмоћнијег царства на планети. Сантијаго Антунез де Мајоло, родом из области Анкаш, поставио је теоријске основе хидроенергије и нуклеарне физике много пре него што је свет почео да га слуша. Хулио С. Тељо, из Уарочирија, био је отац перуанске археологије. Марија Ростворовски откопала је историју дубинског Перуа. Има Сумак, родом из Кахамарке, пронела је андски глас до највећих светских позорница.
А данас? Ту су кечуански песници, ајмарски научници, инжењери из Куска који прате стање ледника, лекари из Пуна који су спасавали животе током пандемије, док су други преко телевизије делили увреде. Све је то створено с количином кисеоника за коју критичари тврде да онемогућава размишљање.
Рафаелу Сантосу, Дијегу Акуњи, Фабрисију Ескахадиљу и свима онима што се препознају у њиховим речима: нама не фали кисеоника; ми имамо вишак историје. Ми нисмо психолошки проблем. Ми смо народ који је преживео колонијално доба, искључиву републику, тероризам, запостављање и расизам и који је и даље ту — гласа, ствара и пружа отпор. Немамо „пиљевину у глави“. У памћењу носимо кипуе, а у рукама терасаста поља. Не патимо од „стокхолмског синдрома“; патимо, истина, од векова централизма који се прерушава у здрав разум сваки пут када неко из Лиме помисли да има право из телевизијског студија дијагностификовати душу андског народа.
А уколико кисеоник одиста утиче на мисаони склад, запитајте се како је могуће да се на 3.800 метара размишљало боље него на 150? Јер, управо се ту крије питање које они не смеју поставити: чиме се онда објашњава осредњост њихових елита? Како је могуће да једна земља — благословена свим могућим ресурсима, сваком климом, излазом на море и свим кисеоником овог света — остаје место где се државно образовање распада, болницама недостају лекови, милиони људи немају приступ пијаћој води, а једина цватућа привредна грана јесте индустрија скандала?
Одговор није у надморској висини. Он је на обали. У Лими. У оним елитама које су наследиле богату земљу и претвориле је у сиромашну, па сада, е да се не би погледале у огледалу, упиру прстом у Анде и говоре: „Проблем је у томе што они тамо не размишљају“.
Речи те господе морале би да постиде читав Перу. Но, требало би да постиде и читав свет, јер расизам према андским народима није нека локална анегдота. То је колонијална рана која је и даље отворена широм Јужне Америке — у Боливији, Еквадору, Чилеу, Аргентини, Колумбији и Перуу. Свуда ће се наћи неки Сантос, спреман да објасни зашто Индијанац, горштак, чоло — „не размишља напослено“.
Нека се зна: народу који је изградио највеће царство у овом делу света није потребна ничија дозвола да мисли, гласа или управља. И нека се зна још нешто: Анди нису фалинка, већ цивилизација.
На 3.800 метара, господо, не дише се мање.
Дише се другачије: уздигнутог чела, нетакнутог памћења и достојанства народа који је пре много векова научио да гради царства тамо где бисте ви једва умели да преживите.
А ви — којима кисеоника не мањка, ви са обале, ви на власти — наставите с објашњавањем тога зашто Перу никако да крене напред. Ми одговор већ знамо. И ствар није у надморској висини. Него у вама.
Аутор је директор консултантске куће „Хојма консулторес“, стручњак за односе са локалним заједницама и решавање сукоба, као и докторанд права на Универзитету Сан Игнасио де Лојола (USIL).
