Bivša predsednica Mišel Bačelet potvrdila je spremnost da se kandiduje za treći mandat, a prema poslednjim anketama, ona je vodeća figura levice i centra. Istovremeno, sadašnji predsednik, Hose Antonio Kast, ima rejting nezadovoljstva od 57-60%.
Koliko veliku podršku i šanse ona ima da se vrati u predsedničku fotelju pitali smo magistra savremene istorije i međunarodnih odnosa, međunarodnog analitičara Florensiju Lagos Nojman.
Najpre bih istakla da je baza podrške predsednici Mišel Bačelet u Čileu veoma solidna, veoma široka i veoma raznolika. Podsetimo se da su njenu vladu činili svi, od Komunističke partije do Demohrišćana, objedinjujući sve naprednjačke snage u zemlji.
Mislim da je to bila jedna od retkih vlada koja je u jednu koaliciju okupila toliko snaga naprednjaštva, levice i centralnog levog krila. Zapravo, to je bio prvi put od vremena Narodnog jedinstva (Unidad Popular) da Komunistička partija učestvuje u vladi. To je jedna stvar.
Drugo, široka podrška koju predsednica ima, posebno među čileanskim porodicama i prvenstveno među ženama, duguje se tome što je ona tokom svog prvog, a posebno tokom drugog mandata, sprovela reforme koje su neposredno uticale na život i materijalne uslove života svih Čileanaca.
Na primer, vrlo konkretno: besplatno visokoškolsko obrazovanje, kao i ukidanje binomijalnog izbornog sistema — koji je u Čileu sprečavao manje, da tako kažemo, sistematizovane ili manje uključene grupe u političkom sistemu da pristupe i takmiče se pod jednakim uslovima te osvoje poslanička mesta u parlamentu i predstavništvo u senatu.
Dakle, to behu transformacije koje su zaista promenile uslove života ljudi u Čileu te stoga ona i dalje uživa dosta čvrstu podršku. To je s jedne strane. Međutim, nisam sigurna da li ovu izjavu predsednice, u kojoj spominje kako bi možda mogla ponovo biti kandidatkinja, treba tumačiti kao njenu stvarnu nameru da to i postane.
Pre bih to čitala kao svojevrstan stav ili izjavu čiji je cilj, u stvari, određivanje roka trajanja sadašnjoj vladi Hosea Antonija Kasta, koji, kao što s pravom ističete, ima postotak nezadovoljstva koji se već približava brojci od 60%, a nije ni godinu dana na vlasti.
A zašto je to tako? Zato što su, suprotno ovome što prethodno ispričah, mere koje je Kastova vlada sprovela sve bile usmerene protiv čileanskih građana. Na primer, ukidanje dodele računara najugroženijima — odnosno alata za koji je danas bilo kome nezamislivo da je nema, jer da bi se neko uključio u svet i sistem, mora imati taj alat za povezivanje.
To je postala osnovna potreba, ali nemaju svi mogućnost da je namire. Ipak, ovaj državni program, koji su održavale i desničarske i levičarske vlade, kao i vlade levog centra, Kastova vlada je jednostavno ukinula. To je jedna stvar. Druga su svojevrsne subvencije za porez na benzin i naftu, koje su pomagale u zaštiti porodica od posledica poskupljenja goriva: čuveni tzv. MEPCO mehanizam — takođe ukinut, a posledice toga sada trpe građani…
Kao što sam spomenula, doneo je i mere koje su išle na štetu radničke klase tako što je, na primer, podigao cene benzina i nafte. U suštini, globalnu ekonomsku krizu ovog kapitalizma, koji se zasniva na sistemu špekulacija i nema realno, materijalno pokriće, plaćaju radnici Čilea.
Što se tiče obrazovanja, došlo je do brojnih budžetskih rezova, kao i u zdravstvu. U suštini, cenu krize plaća narod, a to dovodi do nezadovoljstva ljudi, pa više ne podržavaju vlast, postaju sve ogorčeniji.
No, još uvek se nije stvorilo opšte društveno nezadovoljstvo, koje bi moglo dovesti do narodne bune poput one iz 2019. godine. Toga zasad nema. Trenutno su studenti ti koji protestuju veoma dosledno i snažno, ali za sada se još ne nazire neki veliki društveni ustanak.
To je ono što za sada mogu reći.
