Бивша председница Мишел Бачелет потврдила је спремност да се кандидује за трећи мандат, а према последњим анкетама, она је водећа фигура левице и центра. Истовремено, садашњи председник, Хосе Антонио Каст, има рејтинг незадовољства од 57-60%.
Колико велику подршку и шансе она има да се врати у председничку фотељу питали смо магистра савремене историје и међународних односа, међународног аналитичара Флоренсију Лагос Нојман.
Најпре бих истакла да је база подршке председници Мишел Бачелет у Чилеу веома солидна, веома широка и веома разнолика. Подсетимо се да су њену владу чинили сви, од Комунистичке партије до Демохришћана, обједињујући све напредњачке снаге у земљи.
Мислим да је то била једна од ретких влада која је у једну коалицију окупила толико снага напредњаштва, левице и централног левог крила. Заправо, то је био први пут од времена Народног јединства (Unidad Popular) да Комунистичка партија учествује у влади. То је једна ствар.
Друго, широкa подршка коју председница има, посебно међу чилеанским породицама и првенствено међу женама, дугује се томе што је она током свог првог, а посебно током другог мандата, спровела реформе које су непосредно утицале на живот и материјалне услове живота свих Чилеанаца.
На пример, врло конкретно: бесплатно високошколско образовање, као и укидање биномијалног изборног система — који је у Чилеу спречавао мање, да тако кажемо, систематизоване или мање укључене групе у политичком систему да приступе и такмиче се под једнаким условима те освоје посланичка места у парламенту и представништво у сенату.
Дакле, то беху трансформације које су заиста промениле услове живота људи у Чилеу те стога она и даље ужива доста чврсту подршку. То је с једне стране. Међутим, нисам сигурна да ли ову изјаву председнице, у којој спомиње како би можда могла поново бити кандидаткиња, треба тумачити као њену стварну намеру да то и постане.
Пре бих то читала као својеврстан став или изјаву чији је циљ, у ствари, одређивање рока трајања садашњој влади Хосеа Антонија Каста, који, као што с правом истичете, има постотак незадовољства који се већ приближава бројци од 60%, а није ни годину дана на власти.
А зашто је то тако? Зато што су, супротно овоме што претходно испричах, мере које је Кастова влада спровела све биле усмерене против чилеанских грађана. На пример, укидање доделе рачунара најугроженијима — односно алата за који је данас било коме незамисливо да је нема, јер да би се неко укључио у свет и систем, мора имати тај алат за повезивање.
То је постала основна потреба, али немају сви могућност да је намире. Ипак, овај државни програм, који су одржавале и десничарске и левичарске владе, као и владе левог центра, Кастова влада је једноставно укинула. То је једна ствар. Друга су својеврсне субвенције за порез на бензин и нафту, које су помагале у заштити породица од последица поскупљења горива: чувени тзв. MEPCO механизам — такође укинут, а последице тога сада трпе грађани…
Као што сам споменула, донео је и мере које су ишле на штету радничке класе тако што је, на пример, подигао цене бензина и нафте. У суштини, глобалну економску кризу овог капитализма, који се заснива на систему шпекулација и нема реално, материјално покриће, плаћају радници Чилеа.
Што се тиче образовања, дошло је до бројних буџетских резова, као и у здравству. У суштини, цену кризе плаћа народ, а то доводи до незадовољства људи, па више не подржавају власт, постају све огорченији.
Но, још увек се није створило опште друштвено незадовољство, које би могло довести до народне буне попут оне из 2019. године. Тога засад нема. Тренутно су студенти ти који протестују веома доследно и снажно, али за сада се још не назире неки велики друштвени устанак.
То је оно што за сада могу рећи.
