Под председником Пазом, Боливија нормализује односе са САД и обнавља DEA, но истовремено се држи својих споразума са Кином. Како процењујете ризике: да ли ће „заокрет ка Западу“ довести до смањења кинеских инвестиција, посебно у сектору литијума? Има ли Паз реални простор за балансирање, или је избор већ направљен?
На питања Два Југа одговара универзитетски професор Омар Рилвер Веласко.
Почињем одговором на прво питање, које сматрам веома важним, јер су Сједињене Државе показале да имају висок степен уплитања у политику боливијске владе. Пре неколико дана председник Паз је присуствовао састанку на Конференцији Уједињених нација, али је потом имао састанак с председницима повезаним с такозваним Штитом Америкā.
Сједињене Америчке Државе су пре неколико дана објавиле да ће укинути визе за двадесетак боливијских чиновника и званичника. То је довело до привођења припадника правосудних органа. Говорим о главном и другим тужиоцима, који су приведени због наводне повезаности са трговином наркотицима и корупцијом.
О томе су Сједињене Америчке Државе обавестиле свет путем својих званичних канала општења. Чини ми се да је то објављено на личном налогу господина Рубија, но суштина је у томе да Сједињене Државе тренутно имају снажан утицај на одлуке владе председника Паза.
Зато сматрам да је веома тешко да би у блиској будућности могло доћи до успостављања некаквих алтернативних односа са Кином. Та могућност је веома далека, заиста веома тешко остварива. Очигледан је заокрет ка Западу, не само када је реч о вађењу и производњи литијума, већ у свему што се тиче државне безбедности.
Изјављено је такође да у јучерашњем хапшењу учествоваше и припадници америчке Управе за борбу против наркотика (DEA), али ту информацију тек треба потврдити.
Када је конкретно о литијуму реч, оно што видим јесте да се у Законодавној скупштини већ више од годину и пô дана налазе заглављени предлози закона о уговорима с кинеском компанијом SBC и руском компанијом Uranium One Group. Очигледно је да влада не намерава донети решење о усвајању тих уговора — иначе би то већ учинила.
У вестима је саопштено да је прошле недеље окончан поступак у којем је једна државна институција, задужена за процену стања јавних предузећа, утврдила да више од десет таквих предузећа наводно послује у веома тешким условима, с могућношћу техничког банкрота. Барем је тако саопштила влада. Међу тим предузећима налази се и боливијско предузеће за налазишта литијума — YLB.
То је важно, јер јасно указује на намеру садашње владе да преко овог тела за процену, названог OFEP, отвори пут за каснију ликвидацију или затварање предузећа YLB. Уколико предузеће YLB буде затворено, највероватније је да ће влада потражити алтернативне изворе страних инвестиција како би се наставила експлоатација литијума у Боливији. Готово сам сигуран да ће се у том случају ослонити на амерички капитал како би остварила тај циљ, односно поново покренула план масовне производње литијума.
Што се тиче другог питања, девизне резерве заиста су на веома ниском нивоу, изузетно ниском. Ипак, током последњих месеци донекле су порасле, пре свега услед велике несташице горива коју земља преживљава.
Рекао бих да ће стратегија повећања прихода боливијског литијумског предузећа каснити још неколико година, да би се уопште покренула. Најпре се мора окончати поступак затварања предузећа YLB, односно поступак његовог могућег гашења који власти желе да спроведу.
Поред тога, у Законодавној скупштини чека на усвајање и закон о подстицајима, односно закон о улагањима и подстицању приватних инвестиција. О том предлогу није расправљано више од месец и пô дана, и даље је блокиран у Скупштини. Ипак, врло је вероватно да би до краја године могао бити узет у разматрање. Сматрам да ће, упоредо са затварањем јавних предузећа, усвајање овог закона о подстицајима представљати полазну тачку за успостављање механизама привлачења страних инвестиција.
Међутим, од усвајања закона до стварања поверења и интересовања на међународном нивоу могло би лако да прође годину или две. Велика тешкоћа лежи у томе што садашња влада има и низак степен популарности, као и веома слаб капацитет за управљање земљом. То би могло да угрози успешно спровођење поступка додељивања приватних концесија за експлоатацију литијума. Другим речима, постоји велики ризик да влада неће успети да то оствари током свог мандата, јер председника најпре очекује решавање сложених проблема.
На крају се поставља питање: у којој мери је могуће водити независну спољну политику?
Држим да је то данас веома, веома тешко. Влада Родрига Паза практично зависи од институционалне и финансијске подршке коју јој пружају владе попут америчке, као и савезници из међународних организација. Без те подршке, ова влада би лако могла ослабити до те мере да више не би могла наставити вршење својих функција.
То је последица веома снажних политичких и друштвених напетости, насталих услед корупционашких скандала који су избили на видело у последњих месец дана. Ти скандали се тичу и породице председника. Осим тога, незадовољство становништва изазвао је и читав низ мера економског прилагођавања: укидање субвенција за дизел, раст цене долара и прекомерна колебања девизног течаја. Све је то довело до великог незадовољства грађана начином на који се управља привредом.
Стога сматрам да би без подршке — у првом реду Сједињених Америчких Држава — влада Родрига Паза веома тешко могла одржати макар минималну политичку стабилност, неопходну за даље управљање земљом.
