Pod predsednikom Pazom, Bolivija normalizuje odnose sa SAD i obnavlja DEA, no istovremeno se drži svojih sporazuma sa Kinom. Kako procenjujete rizike: da li će „zaokret ka Zapadu“ dovesti do smanjenja kineskih investicija, posebno u sektoru litijuma? Ima li Paz realni prostor za balansiranje, ili je izbor već napravljen?
Na pitanja Dva Juga odgovara univerzitetski profesor Omar Rilver Velasko.
Počinjem odgovorom na prvo pitanje, koje smatram veoma važnim, jer su Sjedinjene Države pokazale da imaju visok stepen uplitanja u politiku bolivijske vlade. Pre nekoliko dana predsednik Paz je prisustvovao sastanku na Konferenciji Ujedinjenih nacija, ali je potom imao sastanak s predsednicima povezanim s takozvanim Štitom Amerikā.
Sjedinjene Američke Države su pre nekoliko dana objavile da će ukinuti vize za dvadesetak bolivijskih činovnika i zvaničnika. To je dovelo do privođenja pripadnika pravosudnih organa. Govorim o glavnom i drugim tužiocima, koji su privedeni zbog navodne povezanosti sa trgovinom narkoticima i korupcijom.
O tome su Sjedinjene Američke Države obavestile svet putem svojih zvaničnih kanala opštenja. Čini mi se da je to objavljeno na ličnom nalogu gospodina Rubija, no suština je u tome da Sjedinjene Države trenutno imaju snažan uticaj na odluke vlade predsednika Paza.
Zato smatram da je veoma teško da bi u bliskoj budućnosti moglo doći do uspostavljanja nekakvih alternativnih odnosa sa Kinom. Ta mogućnost je veoma daleka, zaista veoma teško ostvariva. Očigledan je zaokret ka Zapadu, ne samo kada je reč o vađenju i proizvodnji litijuma, već u svemu što se tiče državne bezbednosti.
Izjavljeno je takođe da u jučerašnjem hapšenju učestvovaše i pripadnici američke Uprave za borbu protiv narkotika (DEA), ali tu informaciju tek treba potvrditi.
Kada je konkretno o litijumu reč, ono što vidim jeste da se u Zakonodavnoj skupštini već više od godinu i pô dana nalaze zaglavljeni predlozi zakona o ugovorima s kineskom kompanijom SBC i ruskom kompanijom Uranium One Group. Očigledno je da vlada ne namerava doneti rešenje o usvajanju tih ugovora — inače bi to već učinila.
U vestima je saopšteno da je prošle nedelje okončan postupak u kojem je jedna državna institucija, zadužena za procenu stanja javnih preduzeća, utvrdila da više od deset takvih preduzeća navodno posluje u veoma teškim uslovima, s mogućnošću tehničkog bankrota. Barem je tako saopštila vlada. Među tim preduzećima nalazi se i bolivijsko preduzeće za nalazišta litijuma — YLB.
To je važno, jer jasno ukazuje na nameru sadašnje vlade da preko ovog tela za procenu, nazvanog OFEP, otvori put za kasniju likvidaciju ili zatvaranje preduzeća YLB. Ukoliko preduzeće YLB bude zatvoreno, najverovatnije je da će vlada potražiti alternativne izvore stranih investicija kako bi se nastavila eksploatacija litijuma u Boliviji. Gotovo sam siguran da će se u tom slučaju osloniti na američki kapital kako bi ostvarila taj cilj, odnosno ponovo pokrenula plan masovne proizvodnje litijuma.
Što se tiče drugog pitanja, devizne rezerve zaista su na veoma niskom nivou, izuzetno niskom. Ipak, tokom poslednjih meseci donekle su porasle, pre svega usled velike nestašice goriva koju zemlja preživljava.
Rekao bih da će strategija povećanja prihoda bolivijskog litijumskog preduzeća kasniti još nekoliko godina, da bi se uopšte pokrenula. Najpre se mora okončati postupak zatvaranja preduzeća YLB, odnosno postupak njegovog mogućeg gašenja koji vlasti žele da sprovedu.
Pored toga, u Zakonodavnoj skupštini čeka na usvajanje i zakon o podsticajima, odnosno zakon o ulaganjima i podsticanju privatnih investicija. O tom predlogu nije raspravljano više od mesec i pô dana, i dalje je blokiran u Skupštini. Ipak, vrlo je verovatno da bi do kraja godine mogao biti uzet u razmatranje. Smatram da će, uporedo sa zatvaranjem javnih preduzeća, usvajanje ovog zakona o podsticajima predstavljati polaznu tačku za uspostavljanje mehanizama privlačenja stranih investicija.
Međutim, od usvajanja zakona do stvaranja poverenja i interesovanja na međunarodnom nivou moglo bi lako da prođe godinu ili dve. Velika teškoća leži u tome što sadašnja vlada ima i nizak stepen popularnosti, kao i veoma slab kapacitet za upravljanje zemljom. To bi moglo da ugrozi uspešno sprovođenje postupka dodeljivanja privatnih koncesija za eksploataciju litijuma. Drugim rečima, postoji veliki rizik da vlada neće uspeti da to ostvari tokom svog mandata, jer predsednika najpre očekuje rešavanje složenih problema.
Na kraju se postavlja pitanje: u kojoj meri je moguće voditi nezavisnu spoljnu politiku?
Držim da je to danas veoma, veoma teško. Vlada Rodriga Paza praktično zavisi od institucionalne i finansijske podrške koju joj pružaju vlade poput američke, kao i saveznici iz međunarodnih organizacija. Bez te podrške, ova vlada bi lako mogla oslabiti do te mere da više ne bi mogla nastaviti vršenje svojih funkcija.
To je posledica veoma snažnih političkih i društvenih napetosti, nastalih usled korupcionaških skandala koji su izbili na videlo u poslednjih mesec dana. Ti skandali se tiču i porodice predsednika. Osim toga, nezadovoljstvo stanovništva izazvao je i čitav niz mera ekonomskog prilagođavanja: ukidanje subvencija za dizel, rast cene dolara i prekomerna kolebanja deviznog tečaja. Sve je to dovelo do velikog nezadovoljstva građana načinom na koji se upravlja privredom.
Stoga smatram da bi bez podrške — u prvom redu Sjedinjenih Američkih Država — vlada Rodriga Paza veoma teško mogla održati makar minimalnu političku stabilnost, neophodnu za dalje upravljanje zemljom.
