Grčka mitologija veli da je Zevs, pretvorivši se u belog bika, oteo feničansku princezu Evropu i odveo je na Krit. Jedan od njena tri sina bejaše Minos, koji je sagradio lavirint u kome je zatvorio Minotaura.
Evo je već više od pola veka Evropa iznova oteta i uvedena u neoliberalni lavirint, koji zahteva napuštanje države blagostanja i prihvatanje „fiskalne odgovornosti“ i večitog stezanja kaiša. U Francuskoj vlada Emanuela Makrona želi da smanji budžet za 2027. godinu za 54 milijarde evra, što je podstaklo ustanak osam sindikata. U Španiji lešinarski fondovi kupuju hiljade stanova, iseljavaju dugogodišnje stanare, a svoju dobit prenose daleko od Iberijskog poluostrva, dajući ništavne poreske doprinose.
U Nemačkoj konzervativci Fridriha Merca pokušavaju prevazići pad konkurentnosti svojih preduzeća posezanjem za istrošenim receptom štednje. Nova faza neoliberalne otimačine nema bičje obličje. Prati je smanjenje plata državnih službenika i sakaćenje obrazovnih i zdravstvenih usluga, bez smelosti da se manjak prevaziđe povećanjem poreza najbogatijima ili investicionim fondovima. Kriza neokolonijalnog Zapada je proizvodna, demografska i civilizacijska, ma je njeni upravljači radije svode na problem kase. Tokom trideset slavnih godina države blagostanja, Sjedinjene Države i Evropa privlačile su imigrante iz svojih bivših kolonija i ostatka globalnog Juga kako bi proširile proizvodnju i domaću potrošnju.
Do sredine sedamdesetih godina prošlog veka transnacionalne kompanije i poslovni svet počeli su stavljati pod upitnik opstanak tog modela, jer je on dovodio do šire raspodele bogatstva, osnaživao radnike, snižavao stopu prinosa kapitala i proširivao okvire demokratskog odlučivanja. Suočeni s takvim stanjem, zahtevali su od država promenu kursa. Augusto Pinoče, Horhe Rafael Videla, Margaret Tačer i Ronald Regan, u sprezi s izdajom evropskih socijaldemokratija, uspeli su ostvariti željenu hegemoniju Miltona Fridmana i njegove Čikaške škole.
Taj program atlantističkog Zapada od kraja sedamdesetih nametnuo je finansijsku logiku kojom su zastrašivani sindikati. Podstakao je raslojavanje radničke klase fleksibilizacijom tržišta rada, prekarizacijom i nezaposlenošću. S tim receptom, kojim je umanjivan značaj industrijske proizvodnje, poslodavci su ostvarivali vanredne zarade, upuštajući se u špekulantske igre koje su ih oslobađale proizvodnih obaveza. Globalizujući neoliberalizam je u tom okviru težio sahranjivanju kejnzijanske pune zaposlenosti, a svojim političkim marionetama omogućio da opravdavaju neophodnost nametanja štednje, obogotvoravanja investitora, laskanja „letećem kapitalu“ i služenja lešinarskim fondovima.
Ipak, pola veka kasnije, ortodoksna kocka pretvorila se u gubitak konkurentnosti, proizvodnu krhkost, raspadnuto društvo i državu opterećenu manjkom i dugovima. Francuska laboratorija je najgromoglasnija. Prošle nedelje je marširalo oko 250.000 ljudi, a protestima su se pridružili državni službenici, prosvetari, zdravstveni radnici i vatrogasci — protiv zamrzavanja plata u državnom sektoru, koje je na snazi od 2023. godine, što je sadašnjim budžetom, predloženim od Sebastjena Lekornija predviđeno da se produži do kraja 2027. godine. Sukob obuhvata i blokadu 300 srednjih škola od strane učenika, koji ukazuju na pogoršanje uslova u obrazovanju i nedostatak nastavnika. Proteste održane u brojnim francuskim gradovima Lekorni je ocenio kao neodgovorne, istovremeno označivši Žan-Lika Melanšona, lidera stranke Nepokorena Francuska, kao podstrekača tih demonstracija.
U Madridu se spor simbolizuje priveskom za ključeve. Turistička džentrifikacija ima scenario koliko poznat, toliko i delotvoran: centralna četvrt dobija na vrednosti zahvaljujući svom društvenom životu; stanovi se pretvaraju u smeštaj za kratkoročno iznajmljivanje; ponuda stanova se smanjuje; rastu cene zakupa za stanare; obližnje pekare i tržnice se zatvaraju; otvaraju se dizajnerski kafići i butici za posetioce. Na kraju, stanovnici četvrti je moraju napustiti, jer više ne mogu izdržati rast cena. Španija ima 318.000 državnih stanova, što čini 1,3 odsto stambenog fonda, dok u Holandiji 34 odsto stanova pripada sistemu socijalnog zakupa; u Beču 25 odsto; a u Berlinu 21 odsto.
Savezni kancelar Nemačke Fridrih Merc došao je na vlast s trostrukim receptom: (a) oživeti privredu — oslabljenu energetskim raskidom s Moskvom i padom konkurentnosti domaće industrije u odnosu na Kinu; (b) ponovo naoružati zemlju oslanjajući se na rusofobiju; i (v) zauzeti politički prostor neonacističke Alternative za Nemačku (AfD) po pitanju migranata. Ovaj poslednji cilj, odnosno prisvajanje diskursa AfD-a, doneo je predvidljiv rezultat: veliki deo birača na poslednjim dvama izborima opredelio se za izvornu neonacističku ponudu. U pokrajini Saksoniji-Anhalt krajnja desnica osvojila je 44 odsto glasova, a u Meklenburgu-Zapadnoj Pomeraniji 38 odsto. Na oba glasanja biračka težina Mercovog CDU značajno je opala. Predviđa se da će nemački rast u 2026. godini iznositi oko 0,5 procentnih poena, što je uslovljeno krizom automobilske industrije. Merc nije izgubio samo zdesna. Levica (Die Linke) se nametnula kao vodeća snaga u Berlinu, ističući stambenu krizu. Bez politike korisne radnicima, „sanitarni kordon“ koji nude CDU i socijaldemokratija više liči na svečanu traku nego na pravi zaštitni zid.
Kas Mude je u svojoj knjizi „Krajnja desnica danas“ upozorio da je ono što pre dve decenije beše marginalno danas normalizovano, upravo zato što su neoliberalne politike otvorile vrata čudovištima fašizma. Ta Pandorina kutija postala je očigledna posle krize iz 2008. godine, izazvane finansijskom deregulacijom. Tada su države spasavale banke, a kada su ipak pokušale da objasne katastrofu, krivicu su svalile na plate, javnu potrošnju, penzije i socijalne programe. Klara Matei u svojoj knjizi Poredak kapitala. Kako su ekonomisti izmislili štednju i prokrčili put fašizmu pokazuje da je smanjenje javne potrošnje tehnologija klasne discipline. Ono ne sužava samo resurse, nego i vidike; razara solidarnost i svaki kolektivni zahtev pretvara u klinački ispad pred tobožnjom ozbiljnošću i zrelošću tržišta. Dalje nastojavati na neoliberalnim receptima isto je što i tražiti od otmičara Zevsa da Evropi objasni prednosti njenog zatočeništva.
Izvor: Página|12
