Грчка митологија вели да је Зевс, претворивши се у белог бика, отео феничанску принцезу Европу и одвео је на Крит. Један од њена три сина бејаше Минос, који је саградио лавиринт у коме је затворио Минотаура.
Ево је већ више од пола века Европа изнова отета и уведена у неолиберални лавиринт, који захтева напуштање државе благостања и прихватање „фискалне одговорности“ и вечитог стезања каиша. У Француској влада Емануела Макрона жели да смањи буџет за 2027. годину за 54 милијарде евра, што је подстакло устанак осам синдиката. У Шпанији лешинарски фондови купују хиљаде станова, исељавају дугогодишње станаре, а своју добит преносе далеко од Иберијског полуострва, дајући ништавне пореске доприносе.
У Немачкој конзервативци Фридриха Мерца покушавају превазићи пад конкурентности својих предузећа посезањем за истрошеним рецептом штедње. Нова фаза неолибералне отимачине нема бичје обличје. Прати је смањење плата државних службеника и сакаћење образовних и здравствених услуга, без смелости да се мањак превазиђе повећањем пореза најбогатијима или инвестиционим фондовима. Криза неоколонијалног Запада је производна, демографска и цивилизацијска, ма је њени управљачи радије своде на проблем касе. Током тридесет славних година државе благостања, Сједињене Државе и Европа привлачиле су имигранте из својих бивших колонија и остатка глобалног Југа како би прошириле производњу и домаћу потрошњу.
До средине седамдесетих година прошлог века транснационалне компаније и пословни свет почели су стављати под упитник опстанак тог модела, јер је он доводио до шире расподеле богатства, оснаживао раднике, снижавао стопу приноса капитала и проширивао оквире демократског одлучивања. Суочени с таквим стањем, захтевали су од држава промену курса. Аугусто Пиноче, Хорхе Рафаел Видела, Маргарет Тачер и Роналд Реган, у спрези с издајом европских социјалдемократија, успели су остварити жељену хегемонију Милтона Фридмана и његове Чикашке школе.
Тај програм атлантистичког Запада од краја седамдесетих наметнуо је финансијску логику којом су застрашивани синдикати. Подстакао је раслојавање радничке класе флексибилизацијом тржишта рада, прекаризацијом и незапосленошћу. С тим рецептом, којим је умањиван значај индустријске производње, послодавци су остваривали ванредне зараде, упуштајући се у шпекулантске игре које су их ослобађале производних обавеза. Глобализујући неолиберализам је у том оквиру тежио сахрањивању кејнзијанске пуне запослености, а својим политичким марионетама омогућио да оправдавају неопходност наметања штедње, обоготворавања инвеститора, ласкања „летећем капиталу“ и служења лешинарским фондовима.
Ипак, пола века касније, ортодоксна коцка претворила се у губитак конкурентности, производну крхкост, распаднуто друштво и државу оптерећену мањком и дуговима. Француска лабораторија је најгромогласнија. Прошле недеље је марширало око 250.000 људи, а протестима су се придружили државни службеници, просветари, здравствени радници и ватрогасци — против замрзавања плата у државном сектору, које је на снази од 2023. године, што је садашњим буџетом, предложеним од Себастјена Лекорнија предвиђено да се продужи до краја 2027. године. Сукоб обухвата и блокаду 300 средњих школа од стране ученика, који указују на погоршање услова у образовању и недостатак наставника. Протесте одржане у бројним француским градовима Лекорни је оценио као неодговорне, истовремено означивши Жан-Лика Меланшона, лидера странке Непокорена Француска, као подстрекача тих демонстрација.
У Мадриду се спор симболизује привеском за кључеве. Туристичка џентрификација има сценарио колико познат, толико и делотворан: централна четврт добија на вредности захваљујући свом друштвеном животу; станови се претварају у смештај за краткорочно изнајмљивање; понуда станова се смањује; расту цене закупа за станаре; оближње пекаре и тржнице се затварају; отварају се дизајнерски кафићи и бутици за посетиоце. На крају, становници четврти је морају напустити, јер више не могу издржати раст цена. Шпанија има 318.000 државних станова, што чини 1,3 одсто стамбеног фонда, док у Холандији 34 одсто станова припада систему социјалног закупа; у Бечу 25 одсто; а у Берлину 21 одсто.
Савезни канцелар Немачке Фридрих Мерц дошао је на власт с троструким рецептом: (а) оживети привреду — ослабљену енергетским раскидом с Москвом и падом конкурентности домаће индустрије у односу на Кину; (б) поново наоружати земљу ослањајући се на русофобију; и (в) заузети политички простор неонацистичке Алтернативе за Немачку (АфД) по питању миграната. Овај последњи циљ, односно присвајање дискурса АфД-а, донео је предвидљив резултат: велики део бирача на последњим двама изборима определио се за изворну неонацистичку понуду. У покрајини Саксонији-Анхалт крајња десница освојила је 44 одсто гласова, а у Мекленбургу-Западној Померанији 38 одсто. На оба гласања бирачка тежина Мерцовог ЦДУ значајно је опала. Предвиђа се да ће немачки раст у 2026. години износити око 0,5 процентних поена, што је условљено кризом аутомобилске индустрије. Мерц није изгубио само здесна. Левица (Die Linke) се наметнула као водећа снага у Берлину, истичући стамбену кризу. Без политике корисне радницима, „санитарни кордон“ који нуде ЦДУ и социјалдемократија више личи на свечану траку него на прави заштитни зид.
Кас Муде је у својој књизи „Крајња десница данас“ упозорио да је оно што пре две деценије беше маргинално данас нормализовано, управо зато што су неолибералне политике отвориле врата чудовиштима фашизма. Та Пандорина кутија постала је очигледна после кризе из 2008. године, изазване финансијском дерегулацијом. Тада су државе спасавале банке, а када су ипак покушале да објасне катастрофу, кривицу су свалиле на плате, јавну потрошњу, пензије и социјалне програме. Клара Матеи у својој књизи Поредак капитала. Како су економисти измислили штедњу и прокрчили пут фашизму показује да је смањење јавне потрошње технологија класне дисциплине. Оно не сужава само ресурсе, него и видике; разара солидарност и сваки колективни захтев претвара у клиначки испад пред тобожњом озбиљношћу и зрелошћу тржишта. Даље настојавати на неолибералним рецептима исто је што и тражити од отмичара Зевса да Европи објасни предности њеног заточеништва.
Извор: Página|12
