Meksički pisac, nedavno ovenčan nagradom „Karlos Fuentes“, razgovara za El Pais o zadovoljstvu čitanja, književnosti za decu i snazi mašte na kontinentu koji je „trajno nedovršen“.
Razgovor vodila: Elena San Hose
Prošlo je 27 godina otkako je Huan Viljoro (Meksiko Siti, 70 godina) dobio svoje prvo priznanje, nagradu „Havijer Viljaurutija“, za knjigu La casa pierde (Kuća gubi). Od tada nije prestajao da dobija priznanja, ali ove nedelje, kada mu je dodeljena prestižna Nagrada „Karlos Fuentes“ za književno stvaralaštvo, sudbina ga je zatekla tačno na istom mestu kao i tada: u Barseloni, rodnom gradu njegovog oca. „Postoje energije koje su izvan tebe i, da ne zalazim previše u ezoteriju, mislim da čovek mora da poštuje te sile koje ne zavise od nas“, kaže pisac, koji razgovara sa El Paisom putem video-poziva, nedugo pošto je završio govor koji će pročitati 14. oktobra na svečanosti uručenja nagrade. Hroničar, romanopisac, pripovedač, pa čak i dramski pisac, Viljoro je pre samo dve nedelje zakoračio u osmu deceniju života, sa punom željom da nastavi „put ka nepoznatom“. Ova nagrada mu je, šali se, „olakšala stvari“: „To je veoma srećna slučajnost.“
Pitanje: Šta Vam znače priznanja u ovoj fazi Vašeg stvaralačkog puta?
Odgovor: Mislim da priznanje ne treba shvatiti kao znak da ste stigli do cilja, već kao podsticaj da nastavite dalje i nastojite da budete još bolji. Nagrade se, zapravo, zaslužuju u budućnosti. Zato ću se, da ne bih osramotio žiri, truditi da budem dostojan ove nagrade.
Da li ste uradili ono što rade članovi žirija — osvrnuli se unazad i razmislili o svemu što ste do sada uradili?
Više volim da o tome ne razmišljam previše, jer onda počinjete da postajete arhivar samoga sebe i upadate u jednu od zamki starosti — da prošlost smatrate mnogo značajnijom od budućnosti. Očigledno je da je za nekoga ko ima 70 godina veći deo vremena iza nego ispred njega, ali ono što još možete da vidite pred sobom i dalje predstavlja izazov i nešto zanimljivo. Više volim da mislim o budućoj knjizi, o nepoznatoj knjizi, nego o onima koje sam već napisao.
U kom književnom žanru se osećate najprijatnije dok pišete?
Na sreću, ni u jednom se ne osećam prijatno, jer vas stvari koje zaista vrede uvek čine nervoznim. Posebno sam naklonjen književnosti za decu. Između ostalog i zato što su deca moji najvatreniji čitaoci. Većina onih koji su se prepoznali u onome što radim ima 13 godina ili manje.
Da li se književnosti za decu pridaje značaj koji zaslužuje ili se na nju i dalje gleda sa izvesnim potcenjivanjem?
Ne, ne. To je dobro pitanje, jer postoje zaista veliki pisci književnosti za decu. U Meksiku imamo savremenog klasika Fransiska Inohosu, pisce kao što su Havijer Malpika, Monika Brozon, Vivijan Mansur i mnogi drugi, a njima se u književnim analizama obično ne pridaje zasluženi značaj, iako književnost za decu, počev od Alise u zemlji čuda ili Malog princa, pokreće izuzetno duboke teme i pripada vrhunskoj književnosti. I ja posebno ističem ono što sam radio kako bih se približio tim čitaocima, jer mi se taj zadatak čini naročito važnim: ako neko počne da čita knjige za decu, kasnije će moći da čita i druge knjige. Pisati za decu znači stvarati čitaoce, izmišljati ih i pozivati ih u taj oblik sreće koji nazivamo književnošću.
Kako ste Vi otkrili sreću čitanja?
Ja sam kasno postao čitalac, jer u moje vreme nije bilo mnogo knjiga za decu. Sa 15 godina otkrio sam knjigu koja me je zaista opčinila, De perfil (Iz profila) Hosea Agustina, čiji je glavni junak upravo petnaestogodišnjak. Veliko iznenađenje za mene bilo je otkriće da je njegov život isti kao moj, s tom razlikom što je njegov bio izuzetno zabavan zahvaljujući načinu na koji je ispričan, dok je moj bio besciljan, siv, potpuno bezbojan. Tada sam shvatio da bih, kada bih umeo da u pisanoj formi ispričam ono što doživljavam, mogao to da učinim boljim. Otkrio sam ne samo strast prema pisanju nego i strast prema životu, jer će sve što mi se dogodi postati suštinska podloga, sirovina za moje pisanje. Bilo je to dvostruko otkriće: književnog poziva, ali i tog postupka pretvaranja proživljenog iskustva u pisanu reč.
Da li se osećate življim kada pišete?
Da, jer je pisanje jedan oblik života. Bio sam veoma blizak prijatelj sa Robertom Bolanjom i ponekad mi smeta kada se za njega kaže da je bio pisac koji je žrtvovao život zarad pisanja, da je znao da mu je ostalo malo vremena i da se zato grozničavo posvetio pisanju umesto životu. To je lažna dilema. Pisati znači živeti. Nije to bila žrtva, već jedan oblik zadovoljstva.
Šta se dešava kada se nađete pred praznom stranicom ili kada ostanete bez ideje za koju biste mogli da se uhvatite?
To je zagonetka: zašto piscu ponestane goriva? Meni se nije dogodilo da nemam baš ništa da kažem, ali sam se mnogo puta našao u ćorsokaku, a moj lek je bio da promenim žanr jer, bilo to dobro ili loše, imam veoma rasutu prirodu. Mnogo toga me istovremeno zanima. Onda napišem reportažu ili književni esej o nekom drugom piscu, pa se posle vratim napuštenoj temi sa obnovljenom energijom… ili prihvatim da ta tema jednostavno nije za mene, što mi se veoma često dešavalo. Mnogo sam tekstova odbacio. Nikada mi nije ponestalo želje niti mogućnosti da pišem, ali sam se mnogo puta pokajao zbog onoga što sam napisao.
Na primer? Koja Vam se tema isprečila na putu?
Napisao sam roman, svoj prvi roman, koji sam počeo negde oko 24. godine, zamislivši ga kao kontrakulturni roman. Radio sam na njemu tri ili četiri godine, ali su se u međuvremenu moja interesovanja promenila. Tako su likovi, koji su u početku bili momci sa ulice, odjednom počeli da se zanimaju za psihoanalizu, marksizam, seksualno oslobođenje… Ukratko, bili su nešto poput intelektualaca u povoju. Postojao je raskorak između pisca koji je započeo roman i onoga koji je pokušavao da ga završi.
Bila je to knjiga koju sam pisao u Berlinu. Bio sam prilično izolovan, a jednom prilikom došao mi je u posetu Karlos Monsivais, koji je bio dovoljno velikodušan — ili radoznao — da pročita moju knjigu, i učinila mu se užasnom. Naravno, razočarao sam se u samoga sebe, ali sam shvatio da je u pravu. Dugo sam čuvao rukopis, a kada sam ga godinama kasnije ponovo pročitao, shvatio sam da je još gori. Baš kada sam završio poslednju stranicu, kao nekakav znak s neba, začuo sam zvono kamiona za odnošenje smeća, kao da traži da mu predam rukopis. Izašao sam na ulicu i jedino što sam bacio u smeće bio je moj prvi roman — i tako je zauvek nestao. Posle sam razmišljao da ga je možda neko pronašao, objavio pod drugim imenom i od njega napravio bestseler, ali, koliko nam je poznato, to se nije dogodilo.
To bi bila dobra priča, odlična ideja za film ili roman.
Upravo tako. Mene to veoma zanima — kako od neuspeha jedne priče možete napraviti dobru priču. To mi je divno.
Neki kažu da bi više čitanja sprečilo pojedina varvarstva današnjice, dok drugi ukazuju na to da je kroz istoriju bilo velikih varvara koji su istovremeno bili i veliki čitaoci. Kojem ste od ta dva stanovišta bliži?
Biti obrazovana i prefinjena osoba nije garancija da ćete biti dobar čovek — to je jedna od velikih zagonetki kulture. Neki nacistički komandanti čitali su Rilkea, a potom odlazili do krematorijuma. Ipak, u širem smislu, čitanje podstiče inteligenciju na način na koji to drugi podsticaji ne čine. Nalazimo se u kritičnom trenutku. Veštačka inteligencija se hrani onim što je već rečeno i nudi prosečne odgovore: ona ujednačava znanje, a ne proširuje ono što znamo. A čitanje je, upravo zato, svojevrsna prva pomoć, jer nam omogućava da mislimo svojom glavom. Nalazimo se na prekretnici. Ako želimo da sačuvamo ono što je ljudsko, moramo da čitamo.
Humor je takođe veoma prisutan u Vašem delu. Da li Vam on omogućava da odete dalje, da prodrete dublje?
Humor se pre svega obraća inteligenciji. Latinoamerička književnost nije se uvek okretala humoru, između ostalog i zato što je istorija Latinske Amerike veoma bolna, ozbiljna i surova, ispunjena tolikim stradanjima da ju je ponekad teško pripovedati u humorističkom ključu. Ali mislim da nas je u latinoameričkoj popularnoj kulturi humor izbavljao od mnogih bolova i omogućavao nam da se kritički suočavamo sa stvarnošću.
Bili ste u povlašćenom položaju da posmatrate i svoju zemlju i čitav kontinent. Kako su se oni menjali tokom vremena?
Latinska Amerika je kontinent koji je trajno nedovršen. U Evropi imate osećaj da je istorija manje-više dovršena. Tradicija je nešto što se ponavlja. U Latinskoj Americi tradicija se svakodnevno improvizuje: ne znate šta će se dogoditi, sve je nepredvidivo. Sada u većini zemalja Latinske Amerike dolazi do pomeranja ka krajnjoj desnici, što mi se čini naročito ozbiljnim u zemljama sa tolikom društvenom nejednakošću. Najveća protivteža svemu tome u Latinskoj Americi oduvek su bile njena mašta i kultura. Ako nam stvarnost ostane nešto dužna, imamo maštu kao dopunu koja nam omogućava da živimo u paralelnoj stvarnosti, a to ovoj zemlji daje ogromnu vitalnost. Upravo smo to videli na Svetskom prvenstvu. Naša sposobnost da se zanesemo nadom bila je veća od naših mogućnosti na terenu, a to u velikoj meri govori o tome šta je Latinska Amerika. Alternativna, paralelna, imaginativna mogućnost uvek je snažnija od same stvarnosti.
Kako vidite nove generacije, svoje najmlađe čitaoce?
Polažem velike nade u budućnost, jer viđam stotine oduševljene dece kako crtaju, postavljaju pitanja, tumače likove u pozorišnim predstavama koje sami stvaraju na osnovu priča. Bodler je govorio: „Onoliko smo genijalni koliko smo uspeli da sačuvamo dete u sebi.“ Naravno, čovek se pita hoće li ta deca i u budućnosti sačuvati kreativnost koju sada imaju.
Šta Vas očekuje u budućnosti?
Odgovor: Imam mnogo planova, romane koje već dvadeset godina nosim u sebi, ali o njima ne mogu da govorim jer sam veoma sujeveran. Jedno od mojih sujeverja jeste da ne pravim mnogo beležaka, već da pustim priču da živi u meni. Ako je postepeno zaboravljam, to znači da ta priča nije bila za mene; ako nastavlja da me zaokuplja, onda ću morati da je napišem. Ostaje mi nada da će ti život, sve dok imaš planove ili snove, omogućiti da ih ostvariš.
Izvor: EL PAÍS México
