Мексички писац, недавно овенчан наградом „Карлос Фуентес“, разговара за Ел Паис о задовољству читања, књижевности за децу и снази маште на континенту који је „трајно недовршен“.
Разговор водила: Елена Сан Хосе
Прошло је 27 година откако је Хуан Виљоро (Мексико Сити, 70 година) добио своје прво признање, награду „Хавијер Виљаурутија“, за књигу La casa pierde (Кућа губи). Од тада није престајао да добија признања, али ове недеље, када му је додељена престижна Награда „Карлос Фуентес“ за књижевно стваралаштво, судбина га је затекла тачно на истом месту као и тада: у Барселони, родном граду његовог оца. „Постоје енергије које су изван тебе и, да не залазим превише у езотерију, мислим да човек мора да поштује те силе које не зависе од нас“, каже писац, који разговара са Ел Паисом путем видео-позива, недуго пошто је завршио говор који ће прочитати 14. октобра на свечаности уручења награде. Хроничар, романописац, приповедач, па чак и драмски писац, Виљоро је пре само две недеље закорачио у осму деценију живота, са пуном жељом да настави „пут ка непознатом“. Ова награда му је, шали се, „олакшала ствари“: „То је веома срећна случајност.“
Питање: Шта Вам значе признања у овој фази Вашег стваралачког пута?
Одговор: Мислим да признање не треба схватити као знак да сте стигли до циља, већ као подстицај да наставите даље и настојите да будете још бољи. Награде се, заправо, заслужују у будућности. Зато ћу се, да не бих осрамотио жири, трудити да будем достојан ове награде.
Да ли сте урадили оно што раде чланови жирија — осврнули се уназад и размислили о свему што сте до сада урадили?
Више волим да о томе не размишљам превише, јер онда почињете да постајете архивар самога себе и упадате у једну од замки старости — да прошлост сматрате много значајнијом од будућности. Очигледно је да је за некога ко има 70 година већи део времена иза него испред њега, али оно што још можете да видите пред собом и даље представља изазов и нешто занимљиво. Више волим да мислим о будућој књизи, о непознатој књизи, него о онима које сам већ написао.
У ком књижевном жанру се осећате најпријатније док пишете?
На срећу, ни у једном се не осећам пријатно, јер вас ствари које заиста вреде увек чине нервозним. Посебно сам наклоњен књижевности за децу. Између осталог и зато што су деца моји најватренији читаоци. Већина оних који су се препознали у ономе што радим има 13 година или мање.
Да ли се књижевности за децу придаје значај који заслужује или се на њу и даље гледа са извесним потцењивањем?
Не, не. То је добро питање, јер постоје заиста велики писци књижевности за децу. У Мексику имамо савременог класика Франсиска Инохосу, писце као што су Хавијер Малпика, Моника Брозон, Вивијан Мансур и многи други, а њима се у књижевним анализама обично не придаје заслужени значај, иако књижевност за децу, почев од Алисе у земљи чуда или Малог принца, покреће изузетно дубоке теме и припада врхунској књижевности. И ја посебно истичем оно што сам радио како бих се приближио тим читаоцима, јер ми се тај задатак чини нарочито важним: ако неко почне да чита књиге за децу, касније ће моћи да чита и друге књиге. Писати за децу значи стварати читаоце, измишљати их и позивати их у тај облик среће који називамо књижевношћу.
Како сте Ви открили срећу читања?
Ја сам касно постао читалац, јер у моје време није било много књига за децу. Са 15 година открио сам књигу која ме је заиста опчинила, De perfil (Из профила) Хосеа Агустина, чији је главни јунак управо петнаестогодишњак. Велико изненађење за мене било је откриће да је његов живот исти као мој, с том разликом што је његов био изузетно забаван захваљујући начину на који је испричан, док је мој био бесциљан, сив, потпуно безбојан. Тада сам схватио да бих, када бих умео да у писаној форми испричам оно што доживљавам, могао то да учиним бољим. Открио сам не само страст према писању него и страст према животу, јер ће све што ми се догоди постати суштинска подлога, сировина за моје писање. Било је то двоструко откриће: књижевног позива, али и тог поступка претварања проживљеног искуства у писану реч.
Да ли се осећате живљим када пишете?
Да, јер је писање један облик живота. Био сам веома близак пријатељ са Робертом Болањом и понекад ми смета када се за њега каже да је био писац који је жртвовао живот зарад писања, да је знао да му је остало мало времена и да се зато грозничаво посветио писању уместо животу. То је лажна дилема. Писати значи живети. Није то била жртва, већ један облик задовољства.
Шта се дешава када се нађете пред празном страницом или када останете без идеје за коју бисте могли да се ухватите?
То је загонетка: зашто писцу понестане горива? Мени се није догодило да немам баш ништа да кажем, али сам се много пута нашао у ћорсокаку, а мој лек је био да променим жанр јер, било то добро или лоше, имам веома расуту природу. Много тога ме истовремено занима. Онда напишем репортажу или књижевни есеј о неком другом писцу, па се после вратим напуштеној теми са обновљеном енергијом… или прихватим да та тема једноставно није за мене, што ми се веома често дешавало. Много сам текстова одбацио. Никада ми није понестало жеље нити могућности да пишем, али сам се много пута покајао због онога што сам написао.
На пример? Која Вам се тема испречила на путу?
Написао сам роман, свој први роман, који сам почео негде око 24. године, замисливши га као контракултурни роман. Радио сам на њему три или четири године, али су се у међувремену моја интересовања променила. Тако су ликови, који су у почетку били момци са улице, одједном почели да се занимају за психоанализу, марксизам, сексуално ослобођење… Укратко, били су нешто попут интелектуалаца у повоју. Постојао је раскорак између писца који је започео роман и онога који је покушавао да га заврши.
Била је то књига коју сам писао у Берлину. Био сам прилично изолован, а једном приликом дошао ми је у посету Карлос Монсиваис, који је био довољно великодушан — или радознао — да прочита моју књигу, и учинила му се ужасном. Наравно, разочарао сам се у самога себе, али сам схватио да је у праву. Дуго сам чувао рукопис, а када сам га годинама касније поново прочитао, схватио сам да је још гори. Баш када сам завршио последњу страницу, као некакав знак с неба, зачуо сам звоно камиона за одношење смећа, као да тражи да му предам рукопис. Изашао сам на улицу и једино што сам бацио у смеће био је мој први роман — и тако је заувек нестао. После сам размишљао да га је можда неко пронашао, објавио под другим именом и од њега направио бестселер, али, колико нам је познато, то се није догодило.
То би била добра прича, одлична идеја за филм или роман.
Управо тако. Мене то веома занима — како од неуспеха једне приче можете направити добру причу. То ми је дивно.
Неки кажу да би више читања спречило поједина варварства данашњице, док други указују на то да је кроз историју било великих варвара који су истовремено били и велики читаоци. Којем сте од та два становишта ближи?
Бити образована и префињена особа није гаранција да ћете бити добар човек — то је једна од великих загонетки културе. Неки нацистички команданти читали су Рилкеа, а потом одлазили до крематоријума. Ипак, у ширем смислу, читање подстиче интелигенцију на начин на који то други подстицаји не чине. Налазимо се у критичном тренутку. Вештачка интелигенција се храни оним што је већ речено и нуди просечне одговоре: она уједначава знање, а не проширује оно што знамо. А читање је, управо зато, својеврсна прва помоћ, јер нам омогућава да мислимо својом главом. Налазимо се на прекретници. Ако желимо да сачувамо оно што је људско, морамо да читамо.
Хумор је такође веома присутан у Вашем делу. Да ли Вам он омогућава да одете даље, да продрете дубље?
Хумор се пре свега обраћа интелигенцији. Латиноамеричка књижевност није се увек окретала хумору, између осталог и зато што је историја Латинске Америке веома болна, озбиљна и сурова, испуњена толиким страдањима да ју је понекад тешко приповедати у хумористичком кључу. Али мислим да нас је у латиноамеричкој популарној култури хумор избављао од многих болова и омогућавао нам да се критички суочавамо са стварношћу.
Били сте у повлашћеном положају да посматрате и своју земљу и читав континент. Како су се они мењали током времена?
Латинска Америка је континент који је трајно недовршен. У Европи имате осећај да је историја мање-више довршена. Традиција је нешто што се понавља. У Латинској Америци традиција се свакодневно импровизује: не знате шта ће се догодити, све је непредвидиво. Сада у већини земаља Латинске Америке долази до померања ка крајњој десници, што ми се чини нарочито озбиљним у земљама са толиком друштвеном неједнакошћу. Највећа противтежа свему томе у Латинској Америци одувек су биле њена машта и култура. Ако нам стварност остане нешто дужна, имамо машту као допуну која нам омогућава да живимо у паралелној стварности, а то овој земљи даје огромну виталност. Управо смо то видели на Светском првенству. Наша способност да се занесемо надом била је већа од наших могућности на терену, а то у великој мери говори о томе шта је Латинска Америка. Алтернативна, паралелна, имагинативна могућност увек је снажнија од саме стварности.
Како видите нове генерације, своје најмлађе читаоце?
Полажем велике наде у будућност, јер виђам стотине одушевљене деце како цртају, постављају питања, тумаче ликове у позоришним представама које сами стварају на основу прича. Бодлер је говорио: „Онолико смо генијални колико смо успели да сачувамо дете у себи.“ Наравно, човек се пита хоће ли та деца и у будућности сачувати креативност коју сада имају.
Шта Вас очекује у будућности?
Одговор: Имам много планова, романе које већ двадесет година носим у себи, али о њима не могу да говорим јер сам веома сујеверан. Једно од мојих сујеверја јесте да не правим много бележака, већ да пустим причу да живи у мени. Ако је постепено заборављам, то значи да та прича није била за мене; ако наставља да ме заокупља, онда ћу морати да је напишем. Остаје ми нада да ће ти живот, све док имаш планове или снове, омогућити да их оствариш.
Извор: EL PAÍS México
