Ono što vlada predstavlja kao hitnu meru protiv kriminaliteta, u stvarnosti je blanko ček od 66 ovlašćenja koja obuhvataju sve — od rudarstva do bankarskih kamatnih stopa, preko poreske reforme i izmena Zakona o šumama. Levičarska opozicija to zna. Vlast to poriče. A narod je još jednom na pragu toga da postane svedokom pokušaja razgradnje parlamentarne kontrole.
Vlada Keiko Fuhimori predstavila je 28. avgusta Predlog zakonodavnog akta br. 00098/2026-2031-CD, kojim od Kongresa traži da joj na 120 kalendarskih dana delegira zakonodavna ovlašćenja u osam velikih oblasti. Naizgled, zahtev se opravdava borbom protiv organizovanog kriminala i fenomena El Ninjo. Ali kada se dokument, dugačak više od sto stranica, otvori, istina postaje sasvim jasna: tu nije reč o zahtevu za vanredne mere. Reč je o strukturnoj reformi peruanske države, osmišljenoj tako da korist donese uvek istima.
1. 66 zahteva: mnogo više od javne bezbednosti
Projekat predviđa 66 podtema grupisanih u osam oblasti: javna bezbednost, jačanje malih i srednjih preduzeća (MSP), podsticanje zapošljavanja, produktivni razvoj, poreski režim, pojednostavljenje administracije, poljoprivreda, vodni resursi, infrastruktura, ribarstvo, rudarstvo, ugljovodonici, elektroenergetika i životna sredina.
Sama Grupa za političku i društvenu ekonomiju (GEPS) u jednom analitičkom izveštaju upozorila je da obrazloženje ne utačnjava koji bi poreski sistemi bili izmenjeni niti kako bi se promene primenjivale. Ekonomistkinja Ketrin Ejzagire sažela je to bez uvijanja: „Problem je u tome što zakonski tekst ostavlja otvorenu mogućnost za sprovođenje promena koje nisu nužno jasno razrađene u obrazloženju.“
Drugim rečima: Kongres bi odobrio blanko ovlašćenje, a da pritom ne zna tačno šta će posle biti propisano.
2. Povlađivanje finansijerima izborne kampanje
Senator Haime Kito iz stranke Zajedno za Peru bio je kategoričan ukazujući na stvarnu pozadinu ovog prenosa ovlašćenja: „Ono što pokušavaju, pre svega pod izgovorom javne bezbednosti i fenomena El Ninjo, jeste da prokrijumčare sve ostale teme kako bi izvršna vlast obezbedila povlastice onima što su finansirali njihovu kampanju.“
To nije neosnovana optužba. Sama tužilačka istraga u slučaju „Kokteli“ otkrila je da je Keiko Fuhimori navodno prikrivala donacije velikih kompanija putem lažnog knjigovodstva, uključujući 3,6 miliona dolara od kompanije Credicorp i milion dolara od Odebrechta namenjenih finansiranju njenih kampanja. Bivši tužilac Hose Domingo Perez opisao je modus operandi: „Gospođa Fuhimori je organizovala neku vrstu večera u kućama privrednika (…) Pričala im je o svojim planovima za zemlju i svojim interesima. Zatim bi odlazila, a dolazio bi Mark Vito sa torbom da u nju stave novac.“
Ti privrednici, banke i privatni penzijski fondovi (AFP) koji su finansirali njenu kampanju — Credicorp, Scotiabank i drugi — upravo su oni sektori koji bi sada imali koristi od ovlašćenja u poreskoj, finansijskoj i oblasti administrativnih pojednostavljenja. Jedan od najskandaloznijih predloga jeste ukidanje gornje granice kamatnih stopa koja trenutno štiti potrošače, ograničenja uvedenog 2021. godine, čije ukidanje finansijske institucije od tada nastoje da izdejstvuju.
3. Saučesništvo Ustavnog suda
Ovaj paket se ne može analizirati a da se ne pomene kako je Keiko Fuhimori došla na vlast ne namirivši svoje račune sa pravosuđem. U oktobru 2025. godine Ustavni sud je usvojio zahtev za habeas corpus, kojim je poništen nalog za njen pritvor u istražnom postupku u slučaju „Kokteli“, što joj je omogućilo da bude puštena posle 13 meseci provedenih u pritvoru.
Reč je o istom Ustavnom sudu koji je odobrio pomilovanje Alberta Fuhimorija i koji je, prema mišljenju stručnjaka, instrumentalizovan kako bi se liderki stranke Snaga Naroda obezbedila nekažnjivost. Taj isti sud danas jemči da je Keiko Fuhimori na slobodi kako bi tražila zakonodavna ovlašćenja koja bi joj, ukoliko budu odobrena, predala normativnu kontrolu nad zemljom.
4. Razgradnja parlamentarne kontrole
Ono što predizveštaj Komisije za ustavna pitanja — 205 stranica, sa 77 mišljenja stručnjaka — otkriva, jeste da zahtev ne ispunjava uslove iz člana 104. Ustava, koji zahteva da se delegiranje odnosi na „konkretnu materiju“ i „određeni rok“.
Osam od dvanaest konsultovanih komisija zaključilo je da zahtev nije izvodljiv. Komisija za energetiku i rudarstvo, kojom predsedava levica, odbacila je delegiranje ovlašćenja u oblasti rudarstva i ugljovodonika sa 11 glasova protiv i 7 za, uz obrazloženje da bi predložene mere išle u korist privatnih kompanija povezanih sa rudarstvom, umesto da prioritet bude donošenje novog Zakona o rudarstvu malog obima i zanatskom rudarstvu (MAPE) ili Opšteg zakona o rudarstvu.
Predsednica Komisije za ustavna pitanja Đanina Avendanjo iz stranke Zajedno za Peru upozorila je da bi izmena Zakona o šumama bez konsultacija sa starosedelačkim zajednicama izazvala nove društvene sukobe, podsećajući da je taj zakon nastao kao odgovor na Bagvazo1. Organizacije ONAMIAP i AIDESEP2 odlučno su odbacile zahtev, upozorivši da bi on ugrozio teritorije, šume i prava starosedelačkih naroda.
5. Prikrivena pretnja: „iskušavaju naše strpljenje“
Reakcija Keiko Fuhimori na neminovno parlamentarno odbacivanje nije bila baš institucionalna. Tokom jedne aktivnosti u Činči, predsednica je uputila upozorenje koje je odjeknulo poput eha 5. aprila 1992. godine: „Iskušavaju naše strpljenje.“
Premijer Luis Galareta otišao je korak dalje i zatražio od poslanika svoje stranke da „povedu političku borbu“ kako bi zakonodavna vlast usvojila predlog. Iz redova vlasti optužuju opoziciju da se protivi hitnim temama, ali stvarnost je da hitne mere ne čine ni polovinu velikog paketa upućenog Kongresu.
Parlamentarna levica — Zajedno za Peru, Nacija odmahi Partija dobrevlade — ujedinila se kako bi blokirala zahtev. Senator Viktor Kutipa je to jasno izrazio: „Vlada gospođe Fuhimori ničim ne jemči da će prenošenje ovlašćenja rezultirati objektivnim zakonodavstvom“.
6. Avet zatvaranja Kongresa
Keiko Fuhimori je kategorički odbacila mogućnost raspuštanja Kongresa, nazvavši „lapsusom“ izjave ombudsmana Hosuea Gutijeresa, koji je nagovestio da bi mogućno raspuštanje parlamenta moglo povećati njenu popularnost.
Ali istorija je neumoljiva. Alberto Fuhimori je 5. aprila 1992. godine s podrškom oružanih snaga raspustio Kongres. A pravobranitelj — koji je izneo tu mogućnost — nije neutralan akter: izabran je za vlade Pedra Kastilja i bio je predmet kritika zbog nedostatka nezavisnosti.
Senator Haime Kito nije isključio mogućnost opoziva predsednice kao sredstva političke kontrole, napominjući: „Ništa nije preuranjeno, to su sredstva koja poslanici i senatori imaju za vršenje političkog nadzora — poziv na izjašnjavanje, izglasavanje nepoverenja i postupak opoziva Keiko.“
Zaključak: narod mora da zna istinu
Ovo nije zahtev za borbu protiv kriminala. Ovo je paket od 66 ovlašćenja kojim bi Keiko Fuhimori dobila kontrolu nad ekonomijom, prirodnim resursima, radnim pravima, bankarskom regulativom i propisima o životnoj sredini. Korist bi imali baš oni privrednici koji su finansirali njene kampanje, iste banke koje nastoje ukinuti ograničenje kamatnih stopa, iste rudarske kompanije koje žele oslabiti ekološku kontrolu.
Parlamentarna levica je to shvatila. Domorodačke organizacije su to osudile. Ustavna komisija je to dokumentovala. A peruanski narod — još jednom — svedoči pokušaju da se demokratija iznutra razgradi.
Kongres u svojim rukama drži najvažniju odluku ovog perioda. Usvajanje ovog paketa značilo bi predati ključeve zemlje onome ko nikada nije položio račune pred pravosuđem. Odbaciti ga znači braniti ono malo što je preostalo od demokratske institucionalnosti.
Nemojmo se posle čuditi. I 5. aprila 1992. godine mnogi su mislili da se „ništa neće desiti“.
1 „Bagvazo” (šp. El Baguazo) je naziv za jedan od najkrvavijih i najpoznatijih političko-socijalnih sukoba u savremenoj istoriji Perua, koji se dogodio 5. juna 2009. godine u blizini grada Bagva (provincija Amazonas). Tadašnji predsednik Perua Alan Garsija doneo je niz protivzakonitih uredaba — bez ikakvog konsultovanja sa domorodačkim zajednicama — kojim je omogućena privatizacija i lakše davanje koncesija stranim kompanijama za rudarenje, seču šuma i bušenje nafte na tom području. Sve se završilo protestima oštećenih zajednica, slanjem policije i, najzad, pokoljem. Zvanično je poginulo najmanje 33 do 34 osobe (od čega 23 ili 24 policajca i desetak domorodaca i civila), dok je preko 200 ljudi povređeno. Nezvanični izvori i nevladine organizacije tvrde da je broj stradalih domorodaca bio znatno veći — prim. Dva Juga.
2 AIDESEP (Asociación Interétnica de Desarrollo de la Selva Peruana) i ONAMIAP (Organización Nacional de Mujeres Indígenas Andinas y Amazónicas del Perú) — dve najvažnije nacionalne organizacije u Peruu koje se bore za prava starosedelačkih naroda, zaštitu Amazonije i očuvanje njihovih teritorija od eksploatacije prirodnih bogatstava.
