Оно што влада представља као хитну меру против криминалитета, у стварности је бланко чек од 66 овлашћења која обухватају све — од рударства до банкарских каматних стопа, преко пореске реформе и измена Закона о шумама. Левичарска опозиција то зна. Власт то пориче. А народ је још једном на прагу тога да постане сведоком покушаја разградње парламентарне контроле.
Влада Кеико Фухимори представила је 28. августа Предлог законодавног акта бр. 00098/2026-2031-CD, којим од Конгреса тражи да јој на 120 календарских дана делегира законодавна овлашћења у осам великих области. Наизглед, захтев се оправдава борбом против организованог криминала и феномена Ел Нињо. Али када се документ, дугачак више од сто страница, отвори, истина постаје сасвим јасна: ту није реч о захтеву за ванредне мере. Реч је о структурној реформи перуанске државе, осмишљеној тако да корист донесе увек истима.
1. 66 захтева: много више од јавне безбедности
Пројекат предвиђа 66 подтема груписаних у осам области: јавна безбедност, јачање малих и средњих предузећа (МСП), подстицање запошљавања, продуктивни развој, порески режим, поједностављење администрације, пољопривреда, водни ресурси, инфраструктура, рибарство, рударство, угљоводоници, електроенергетика и животна средина.
Сама Група за политичку и друштвену економију (GEPS) у једном аналитичком извештају упозорила је да образложење не утачњава који би порески системи били измењени нити како би се промене примењивале. Економисткиња Кетрин Ејзагире сажела је то без увијања: „Проблем је у томе што законски текст оставља отворену могућност за спровођење промена које нису нужно јасно разрађене у образложењу.“
Другим речима: Конгрес би одобрио бланко овлашћење, а да притом не зна тачно шта ће после бити прописано.
2. Повлађивање финансијерима изборне кампање
Сенатор Хаиме Кито из странке Заједно за Перу био је категоричан указујући на стварну позадину овог преноса овлашћења: „Оно што покушавају, пре свега под изговором јавне безбедности и феномена Ел Нињо, јесте да прокријумчаре све остале теме како би извршна власт обезбедила повластице онима што су финансирали њихову кампању.“
То није неоснована оптужба. Сама тужилачка истрага у случају „Коктели“ открила је да је Кеико Фухимори наводно прикривала донације великих компанија путем лажног књиговодства, укључујући 3,6 милиона долара од компаније Credicorp и милион долара од Odebrechta намењених финансирању њених кампања. Бивши тужилац Хосе Доминго Перез описао је модус операнди: „Госпођа Фухимори је организовала неку врсту вечера у кућама привредника (…) Причала им је о својим плановима за земљу и својим интересима. Затим би одлазила, а долазио би Марк Вито са торбом да у њу ставе новац.“
Ти привредници, банке и приватни пензијски фондови (AFP) који су финансирали њену кампању — Credicorp, Scotiabank и други — управо су они сектори који би сада имали користи од овлашћења у пореској, финансијској и области административних поједностављења. Један од најскандалознијих предлога јесте укидање горње границе каматних стопа која тренутно штити потрошаче, ограничења уведеног 2021. године, чије укидање финансијске институције од тада настоје да издејствују.
3. Саучесништво Уставног суда
Овај пакет се не може анализирати а да се не помене како је Кеико Фухимори дошла на власт не намиривши своје рачуне са правосуђем. У октобру 2025. године Уставни суд је усвојио захтев за habeas corpus, којим је поништен налог за њен притвор у истражном поступку у случају „Коктели“, што јој је омогућило да буде пуштена после 13 месеци проведених у притвору.
Реч је о истом Уставном суду који је одобрио помиловање Алберта Фухиморија и који је, према мишљењу стручњака, инструментализован како би се лидерки странке Снага Народа обезбедила некажњивост. Тај исти суд данас јемчи да је Кеико Фухимори на слободи како би тражила законодавна овлашћења која би јој, уколико буду одобрена, предала нормативну контролу над земљом.
4. Разградња парламентарне контроле
Оно што предизвештај Комисије за уставна питања — 205 страница, са 77 мишљења стручњака — открива, јесте да захтев не испуњава услове из члана 104. Устава, који захтева да се делегирање односи на „конкретну материју“ и „одређени рок“.
Осам од дванаест консултованих комисија закључило је да захтев није изводљив. Комисија за енергетику и рударство, којом председава левица, одбацила је делегирање овлашћења у области рударства и угљоводоника са 11 гласова против и 7 за, уз образложење да би предложене мере ишле у корист приватних компанија повезаних са рударством, уместо да приоритет буде доношење новог Закона о рударству малог обима и занатском рударству (MAPE) или Општег закона о рударству.
Председница Комисије за уставна питања Ђанина Авендањо из странке Заједно за Перу упозорила је да би измена Закона о шумама без консултација са староседелачким заједницама изазвала нове друштвене сукобе, подсећајући да је тај закон настао као одговор на Багвазо1. Организације ONAMIAP и AIDESEP2 одлучно су одбациле захтев, упозоривши да би он угрозио територије, шуме и права староседелачких народа.
5. Прикривена претња: „искушавају наше стрпљење“
Реакција Кеико Фухимори на неминовно парламентарно одбацивање није била баш институционална. Током једне активности у Чинчи, председница је упутила упозорење које је одјекнуло попут еха 5. априла 1992. године: „Искушавају наше стрпљење.“
Премијер Луис Галарета отишао је корак даље и затражио од посланика своје странке да „поведу политичку борбу“ како би законодавна власт усвојила предлог. Из редова власти оптужују опозицију да се противи хитним темама, али стварност је да хитне мере не чине ни половину великог пакета упућеног Конгресу.
Парламентарна левица — Заједно за Перу, Нација одмахи Партија добревладе — ујединила се како би блокирала захтев. Сенатор Виктор Кутипa је то јасно изразио: „Влада госпође Фухимори ничим не јемчи да ће преношење овлашћења резултирати објективним законодавством“.
6. Авет затварања Конгреса
Кеико Фухимори је категорички одбацила могућност распуштања Конгреса, назвавши „лапсусом“ изјаве омбудсмана Хосуеа Гутијереса, који је наговестио да би могућно распуштање парламента могло повећати њену популарност.
Али историја је неумољива. Алберто Фухимори је 5. априла 1992. године с подршком оружаних снага распустио Конгрес. А правобранитељ — који је изнео ту могућност — није неутралан актер: изабран је за владе Педра Кастиља и био је предмет критика због недостатка независности.
Сенатор Хаиме Кито није искључио могућност опозива председнице као средства политичке контроле, напомињући: „Ништа није преурањено, то су средства која посланици и сенатори имају за вршење политичког надзора — позив на изјашњавање, изгласавање неповерења и поступак опозива Кеико.“
Закључак: народ мора да зна истину
Ово није захтев за борбу против криминала. Ово је пакет од 66 овлашћења којим би Кеико Фухимори добила контролу над економијом, природним ресурсима, радним правима, банкарском регулативом и прописима о животној средини. Корист би имали баш они привредници који су финансирали њене кампање, исте банке које настоје укинути ограничење каматних стопа, исте рударске компаније које желе ослабити еколошку контролу.
Парламентарна левица је то схватила. Домородачке организације су то осудиле. Уставна комисија је то документовала. А перуански народ — још једном — сведочи покушају да се демократија изнутра разгради.
Конгрес у својим рукама држи најважнију одлуку овог периода. Усвајање овог пакета значило би предати кључеве земље ономе ко никада није положио рачуне пред правосуђем. Одбацити га значи бранити оно мало што је преостало од демократске институционалности.
Немојмо се после чудити. И 5. априла 1992. године многи су мислили да се „ништа неће десити“.
1 „Багвазо” (шп. El Baguazo) је назив за један од најкрвавијих и најпознатијих политичко-социјалних сукоба у савременој историји Перуа, који се догодио 5. јуна 2009. године у близини града Багва (провинција Амазонас). Тадашњи председник Перуа Алан Гарсија донео је низ противзаконитих уредаба — без икаквог консултовања са домородачким заједницама — којим је омогућена приватизација и лакше давање концесија страним компанијама за рударење, сечу шума и бушење нафте на том подручју. Све се завршило протестима оштећених заједница, слањем полиције и, најзад, покољем. Званично је погинуло најмање 33 до 34 особе (од чега 23 или 24 полицајца и десетак домородаца и цивила), док је преко 200 људи повређено. Незванични извори и невладине организације тврде да је број страдалих домородаца био знатно већи — прим. Два Југа.
2 AIDESEP (Asociación Interétnica de Desarrollo de la Selva Peruana) и ONAMIAP (Organización Nacional de Mujeres Indígenas Andinas y Amazónicas del Perú) — две најважније националне организације у Перуу које се боре за права староседелачких народа, заштиту Амазоније и очување њихових територија од експлоатације природних богатстава.
