Kubanci već veoma dugo pate. Ali nije briga za stradanje Kubanaca — čiji su uzroci složeni i zahtevaju dugu analizu — ono što pokreće vladu Sjedinjenih Država da pojača obruč i zadavi ih omčom bede.
Reč je o istom onom resortu koji je Tramp prikazao u Davosu kao idealnu sudbinu Pojasa Gaze: obalni pojas luksuznih zdanja za međunarodnu elitu, nad najlepšim morem na svetu, raj ekskluzivnih morskih odmarališta sa 20 zvezdica, na 90 milja od Majamija — jedan Mar-a-Lago 2[1] za svetsku plutokratiju.
Kao i sudbina Venecuelanaca, tako i sudbina Kubanaca može da sačeka; važno je da krupni kapital najpre iscedi svetske rezerve: ovde naftu, tamo turizam, a negde dalje ogromni „hladnjak“ Grenlanda za užarene laboratorije veštačke inteligencije.
Jer, iza ludila koje upravlja svetom stoji čitav jedan sistem kasa koje uredno sabiraju dobit, a Tramp na Kubu ne gleda očima sažaljenja nad sudbinom siromašnih ostrvljana, već očima menadžerskog proračuna: koliko Tramp-kula može da stane duž priobalnog keja u Havani i koliko Tramp-hotela može da oiviči Kubu, od Matansasa i Varadera, preko Gvantanama, pa sve do Plaja Hirona?
Šta odlaže ulazak Delta-snaga na ostrvo? Možda sumnja da sto dvadeset godina strasti za nezavisnošću i šezdeset godina antiimperijalističke ideologije čine Kubu nešto težom za pokoravanje od bilo koje druge zemlje na kontinentu.
Možda i sećanje da je prva svetska sila morala da se povuče iz Vijetnama, Iraka i Avganistana — ponekad poražena, a ponekad iscrpljena — iz tih uporišta koja za Trampa nisu ni države, već neobjašnjive jazbine.
Možda i saznanje da, za razliku od cara Elagabala iz rimske istorije, predsednici Sjedinjenih Država još uvek moraju da osvajaju glasove — a oni se počinju gubiti sa svakim američkim vojnikom žrtvovanim u prekomorskim pljačkama. Uz to, ratovi mogu biti dobri za Sjedinjene Države, ali ne baš tako blizu.
Nije bila dobra vest za Marka Rubija to što su, od svih miliona naoružanih bolivaraca koji su navodno trebali da brane Madura, život za njega odmah dali samo trideset i dvojica Kubanaca koji su ga štitili. Naravno da Maduro to nije zasluživao, ali je očigledno da su se ti ljudi borili za Kubu.
Pred kraj života Fidel Kastro je znao da jedino što je Kubi potrebno to je da Sjedinjene Države ukinu embargo koji već šest decenija drži ostrvo prikovanim za zemlju. Obama je to razumeo i učinio jedinu razumnu stvar koju je imperija ikada učinila prema Kubi: priznao je bar delić dostojanstva borbi Kubanaca za sopstveni suverenitet, borbi koja je poprimila neumoljivi karakter nakon što je španska kruna, kroz politiku generala Valerijana Vejlera, tokom Rata za nezavisnost pomorila glađu gotovo pola miliona Kubanaca.
Šteta je što Bajden, zbog glupih izbornih proračuna — koji su se na kraju pokazali kao jalovi — nije istrajao u Obaminoj politici. Sa drugačijim odnosom prema Kubi i prema Gazi, možda bi izbegao da mlade demokrate, koji su odbili da glasaju za Kamalu Haris, otvore put ovoj haotičnoj vlasti koja drži čitavu planetu u neizvesnosti.
S kakvim legitimitetom će jedna vlada govoriti tiranijama sveta, ako radi plena nad naftom jedne zemlje održava na vlasti, dok joj se pokorava, jedan uzurpatorski režim? Sa kojim pravom će se predstavljati kao branilac pravnog poretka vlast koja po volji krši svako međunarodno pravo? Sa kakvim autoritetom će prizivati demokratiju vlada koja već ima naoružane i maskirane ljude koji uznemiravaju sopstvene građane na ulicama?
Kuba može pasti, ali je jasno da neće pasti bez borbe, a Trampu se dopadaju samo oni udari u kojima nema otpora. Marko Rubio bi mogao postati novi vicekralj Havane, ali ko zna da li to, uz žrtve marinaca koje bi podrazumevalo, ne bi dovelo do gubitka Kongresa na novembarskim izborima. I ko zna kako bi car reagovao ako bi ga institucije sopstvene zemlje podsetile da je on ipak samo predsednik.
Munjevit udar, poput onoga koji su pokušali protiv Madura, deluje manje verovatno na Kubi kojom i dalje upravlja Fidel Kastro iz svoje kamene grobnice u Santjagu. A ipak, postoji još jedno rešenje — podjednako moguće i jednostavno — koje bi čak i Tramp, u svom pragmatizmu, mogao da primeni: da zaista poveruju u vrline tržišne ekonomije, da zaista poveruju u nadmoć sopstvenog sistema, da bez ikakvih uslova ukinu blokadu Kube — i videće da za godinu ili dve Kuba više neće moći da živi bez Sjedinjenih Država.
Ali za to bi morali da poštuju dostojanstvo te zemlje i da prestanu da veruju da ljudi nemaju sopstveni sud. Naravno da postoji parališuća birokratija, ali je upravo blokada čini svemoćnom. Naravno da postoji diktatura, ali je upravo embargo čini svesilnom nad građanima. Naravno da postoji režim koji se zaklanja iza mržnje prema imperiji, ali imperija je radije birala da bude omražena nego da se pokaže kao neophodan prijatelj. I ono što je započela sa Kubom, sada želi da primeni na čitav svet.
I konačno, Kubanci koji nostalgično žale za svojim vilama i svojim robovima trebalo bi da znaju: sa padom, Kuba neće pripasti njima. Resort još ne postoji — ali već ima vlasnika.
William Ospina je kolumbijski pisac, esejista, pesnik i jedan od najznačajnijih savremenih intelektualaca Latinske Amerike. Poznat je po knjigama i esejima u kojima spaja književnost, istoriju, politiku i duboku kritiku kolonijalizma i imperijalne logike Zapada. U svom delu posebno se bavi sudbinom Latinske Amerike, domorodačkim kulturama i odnosom moći između centra i periferije. Ospina je istaknuti javni mislilac koji redovno učestvuje u društvenim i političkim raspravama u Kolumbiji. Takođe je dugogodišnji kolumnista uglednog dnevnog lista El Espectador, gde objavljuje oštre i uticajne tekstove o savremenom svetu.
Izvor: El Espectador
[1] Mar-a-Lago 2“ je aluzija na Mar-a-Lago, raskošno imanje Donalda Trampa na Floridi, simbol spoja političke moći i plutokratskog luksuza — prim. prev.
