Pod predsednikom Pazom, Bolivija normalizuje odnose sa SAD i obnavlja DEA, dok istovremeno održava svoje sporazume sa Kinom.
Bliži se godišnjica vlade Rodriga Paza, pa smo sa sociologom i političkim analitičarom Fransiskom Tupah Garsijom popričali o mogućim putevima izlaska Bolivije iz višegodišnje krize.
Kako procenjujete rizike: da li će „zaokret ka Zapadu“ dovesti do smanjenja kineskih investicija, posebno u sektoru litijuma? Da li Paz doista „balansira“ ili je izbor već napravljen?
Jasno je da zaokret ka Zapadu podrazumeva udaljavanje Bolivije od Kine u svakom pogledu: smanjenje investicija, diplomatsko zahlađenje odnosa i tako dalje.
Paz je odustao od svakog pokušaja održavanja ravnoteže; spoljnu politiku Bolivije sada određuje Stejt department, a jedine preostale veze sa Kinom biće postojeća uvozno-izvozna trgovina.
Sa iscrpljenim deviznim rezervama, dvocifrenom inflacijom i nestašicom goriva, Boliviji je nužan „brzi novac“. Koji je realan vremenski okvir — tri, pet ili deset godina — pre nego što litijum počne donositi značajne prihode? I kakav model — državni monopol, zajedničko ulaganje ili privatizacija — s obzirom na trenutni nivo poverenja investitora i pritisak lokalnih zajednica?
Vlada je pokazala da nema nacionalni plan za litijum. U najboljem slučaju, tražiće zapadne kompanije, koje će vaditi mineral bez plaćanja poreza i sa koncesijama na 10-20 godina. Recept za dobijanje dolara, prema vladi, sastoji se u spoljnom zaduživanju. Ovo stvara formulu za neuspeh, ali vladu ne zanima izvlačenje zemlje iz krize, već to kako iz nje može izvući korist.
Gutereš govori o „velikom polomu“ i geoekonomskom sučeljavanju. Bolivija je zemlja bez izlaza na more, zavisna od tranzita preko Čilea i Perua. Koliko je u takvim uslovima uopšte moguća nezavisna spoljna politika, ili je Paz objektivno osuđen da bude „na periferiji“ jednog od blokova? Koji su konkretni scenariji najopasniji?
Bolivija je jedina zemlja u regionu koja je istovremeno članica Andske zajednice (CAN) i Merkosura. To joj obezbeđuje geostratešku ulogu u Južnoj Americi, budući da uživa slobodan pristup ka oba ekonomska bloka ovog potkontinenta. Ona zapravo drži ključ koji je Brazilu potreban da bi se postavio kao nezavisan blok, izdvojen iz ovog geoekonomskog spora — zbog čega Brazil pomno prati dešavanja u Boliviji. Međutim, posedovati ključ ne znači znati kako se njime koristiti; sadašnja vlada nema nikakav plan za zaštitu domaće industrije pri punom stupanju Bolivije u Merkosur, koje počinje 2027. godine, niti zna kako da ojača ulogu zemlje u okviru Andske zajednice. Ipak, to što ova vlada ne zna šta da radi, ne znači da neka druga ne bi mogla iskoristiti ovu poziciju i na taj način obezbediti suverenitet zemlje i regiona.
