Istorija je zatvorila pun krug. Kisindžer i Mao postavili su temelje braka iz računa koji je obogatio svet, no i osnažio autoritarni režim. Danas Marko Rubio predvodi bolan proces razvoda i pokušaj obuzdavanja.
U XXI veku svedoci smo preoblikovanja globalnog geopolitičkog poretka u senci Novog hladnog rata. Međutim, da bismo razumeli složenost i opasnost sadašnjeg sučeljavanja Pekinga i Vašingtona, neophodno je povući liniju istorijskog trajanja koja povezuje dve krajnje različite epohe: pragmatično otopljavanje iz sedamdesetih godina XX veka, koje je osmislio Henri Kisindžer, i savremenu doktrinu potpunog obuzdavanja, na čijem je čelu sadašnji državni sekretar SAD Marko Rubio. Taj prelaz nije tek promena imena ili stranaka; on predstavlja neuspeh zapadnog civilizacijskog poduhvata i ponovno uzdizanje supersile koja je spojila politički apsolutizam sa tržišnim kapitalizmom i milenijumskom filosofijom.
I. Nastanak međuzavisnosti: Kisindžerov ulog
Godine 1971. arhitektura Hladnog rata doživela je tektonski potres. U strogoj diplomatskoj tajnosti, savetnik za nacionalnu bezbednost Henri Kisindžer otputovao je u Peking kako bi otvorio kanale veze sa režimom Mao Ce Dunga. Vođen hladnom realpolitikom, Vašington je imao pre svega taktički cilj: da iskoristi kinesko-sovjetski raskol i izoluje Moskvu.
To približavanje krunisano je istorijskom posetom Ričarda Niksona 1972. godine. U tom trenutku, neusklađenost između dve zemlje bila je ogromna: BDP Sjedinjenih Država bio je preko jedanaest puta veći od BDP-a seljačke, siromašne i Kulturnom revolucijom opustošene Kine. Kisindžer i zapadni lideri polazili su od racionalističke pretpostavke: integracija Kine u globalni kapitalizam ne samo što će ublažiti njene spoljnopolitičke ambicije, nego će neizbežno dovesti i do unutrašnjeg demokratskog otvaranja.
Ova doktrina „angažovanja“ opstala je i produbljivala se gotovo četiri decenije. Od ublažavanja ograničenja na izvoz tehnologije, koje je Džordž Šulc podsticao tokom Reganove administracije, preko političkog spasavanja Kine od strane Džordža H. V. Buša posle krvoprolića na Tjenanmenu 1989. godine, pa sve do konačnog ulaska Kine u Svetsku trgovinsku organizaciju (STO) 2001. godine s podrškom Bila Klintona, Vašington je hranio industrijski motor azijskog giganta.
II. Kineska mutacija: od Dengove mačke do Konfučijeve svile
Zapad je potcenio ideološku gipkost Pekinga. Posle Maove smrti, Deng Sjaoping je napustio revolucionarni dogmatizam i prihvatio ekonomski pragmatizam, nadahnut modelom Singapura. Da bi ovaj kapitalistički zaokret objasnio svom narodu na razumljiv način, Deng se oslonio na konfučijansko nasleđe koje je Mao pokušao nasilno iskoreniti, postavljajući kao cilj izgradnju „Sjaokang Šehuija“ — društva umerenog blagostanja.
Kina je pokazala da ekonomsko otvaranje ne zahteva političku liberalizaciju. Naprotiv, Komunistička partija Kine (KPK) uspostavila je model apsolutne vertikalne kontrole koji se pokazao kao izuzetno konkurentan. Na javnom retoričkom planu, Dengovi naslednici izveli su hiruršku zamenu: marksističke parole i Maov ratoborni lik povučeni su u drugi plan domaće potrošnje, dok je za spoljni svet iznova oživljen miroljubivi lik Konfučija.
Pod vođstvom Hu Đintaoa, a svekonačno i sa Si Đinpingom, konfučijanske maksime iz „Analekata“ postale su udarne igle „meke moći“ Pekinga. Pojmovi poput „harmoničnog društva“ poslužili su za opravdavanje gušenja unutrašnjeg neslaganja, dok je konfučijansko „zlatno pravilo“ — „ne nameći drugima ono što ne želiš sebi“ — korišćeno na međunarodnim forumima za neutralisanje zapadnih kritika povodom ljudskih prava, pri čemu je Vašington optuživan za moralni imperijalizam. Instituti Konfučija, osnovani 2004. godine, rasprostranili su se na univerzitetima širom sveta kao oruđe javne diplomatije i prikrivene akademske cenzure. Kina je postala supersila, ogrnuvši se svilenom odeždom svog milenijumskog nasleđa.
III. „Istorijsko pokajanje“: doktrina Marka Rubija
Dolazak Marka Rubija u prvi red američke spoljne politike simbolizuje smrtovnicu Kisindžerove ere. U Vašingtonu je postignut zakasneli dvopartijski konsenzus: politika ekonomske međuzavisnosti je doživela neuspeh, umesto toga Sjedinjene Države su finansirale i modernizovale najopasnijeg geopolitičkog suparnika.
Još za svog boravka u Senatu od 2017. godine, Rubio je dešifrovao kinesku strategiju. Političar kubanskog porekla predvodio je sankcije protiv Pekinga zbog represije u Hongkongu i Sinđangu, zalagao se za zabranu rada tehnoloških kompanija poput Huaveja i podsticao zatvaranje Instituta Konfučija, smatrajući ih trojanskim konjima ideološke špijunaže. Stoga je Rubio i sâm osetio uzvratne mere Pekinga, pošto ga je kineski režim dvaput podvrgao sankcijama.
Ipak, najdublji Rubijev doprinos savremenoj geopolitici ima strukturni i ekonomski karakter. Sa svojim manifestima o „patriotskom kapitalizmu“, Rubio je srušio dogmu slobodnog tržišta sopstvene stranke, tvrdeći da SAD moraju koristiti državno mešanje kako bi ponovo industrijalizovale svoju privredu, povratile proizvodnju naprednih mikročipova i prekinule zavisnost od kineskih lanaca snabdevanja.
Sada, kao državni sekretar, Rubio sprovodi pragmatični protivnapad obuzdavanja u ključnim zonama uticaja, sa posebnim naglaskom na Južnu Ameriku. Nasuprot strateškim kineskim infrastrukturnim projektima, poput megaluke Čankaj u Peruu ili kontrole nad „litijumskim trouglom“, Rubio postavlja „Štit Amerikā“, primoravajući vlade regiona da odluče hoće li se pridružiti sistemu hemisferne bezbednosti Vašingtona ili će nastaviti ustupati kritičnu infrastrukturu državnim preduzećima KPK.
IV. Zaključak: dilema novog doba
Istorija je zatvorila pun krug. Kisindžer i Mao postavili su temelje braka iz računa koji je obogatio svet, no i osnažio autoritarni režim. Danas Marko Rubio predvodi bolan proces razvoda i pokušaj obuzdavanja. Ovde nije reč o slepom ideološkom zanosu, već o surovom računu državnog opstanka: Rubio razume da savremena Kina gospodari tehnologijama budućnosti i da pedalj po pedalj osporava globalnu hegemoniju SAD.
Za periferne, ali strateški važne regione, kao što je Južna Amerika, izazov je ogroman. Nije reč samo o tome da se „pruži ruka“ Rubiju zbog demokratske ili kulturne bliskosti. Pragmatizam, kome se Kina naučila 1970-ih godina, isti je onaj koji danas moraju primeniti zemlje Latinske Amerike: politika delatnog nesvrstavanja, koja će biti u stanju da privuče kineske investicije, a da pritom ne založi suverenitet nad kritično važnim resursima — sve to ploveći uzburkanim vodama hegemonističkog sukoba u kome je mirna ravnoteža Kisindžerove ere svekonačno ostala u prošlosti.
