Историја је затворила пун круг. Кисинџер и Мао поставили су темеље брака из рачуна који је обогатио свет, но и оснажио ауторитарни режим. Данас Марко Рубио предводи болан процес развода и покушај обуздавања.
У XXI веку сведоци смо преобликовања глобалног геополитичког поретка у сенци Новог хладног рата. Међутим, да бисмо разумели сложеност и опасност садашњег сучељавања Пекинга и Вашингтона, неопходно је повући линију историјског трајања која повезује две крајње различите епохе: прагматично отопљавање из седамдесетих година XX века, које је осмислио Хенри Кисинџер, и савремену доктрину потпуног обуздавања, на чијем је челу садашњи државни секретар САД Марко Рубио. Тај прелаз није тек промена имена или странака; он представља неуспех западног цивилизацијског подухвата и поновно уздизање суперсиле која је спојила политички апсолутизам са тржишним капитализмом и миленијумском философијом.
I. Настанак међузависности: Кисинџеров улог
Године 1971. архитектура Хладног рата доживела је тектонски потрес. У строгој дипломатској тајности, саветник за националну безбедност Хенри Кисинџер отпутовао је у Пекинг како би отворио канале везе са режимом Мао Це Дунга. Вођен хладном реалполитиком, Вашингтон је имао пре свега тактички циљ: да искористи кинеско-совјетски раскол и изолује Москву.
То приближавање крунисано је историјском посетом Ричарда Никсона 1972. године. У том тренутку, неусклађеност између две земље била је огромна: БДП Сједињених Држава био је преко једанаест пута већи од БДП-а сељачке, сиромашне и Културном револуцијом опустошене Кине. Кисинџер и западни лидери полазили су од рационалистичке претпоставке: интеграција Кине у глобални капитализам не само што ће ублажити њене спољнополитичке амбиције, него ће неизбежно довести и до унутрашњег демократског отварања.
Ова доктрина „ангажовања“ опстала је и продубљивала се готово четири деценије. Од ублажавања ограничења на извоз технологије, које је Џорџ Шулц подстицао током Реганове администрације, преко политичког спасавања Кине од стране Џорџа Х. В. Буша после крвопролића на Тјенанмену 1989. године, па све до коначног уласка Кине у Светску трговинску организацију (СТО) 2001. године с подршком Била Клинтона, Вашингтон је хранио индустријски мотор азијског гиганта.
II. Кинеска мутација: од Денгове мачке до Конфучијеве свиле
Запад је потценио идеолошку гипкост Пекинга. После Маове смрти, Денг Сјаопинг је напустио револуционарни догматизам и прихватио економски прагматизам, надахнут моделом Сингапура. Да би овај капиталистички заокрет објаснио свом народу на разумљив начин, Денг се ослонио на конфучијанско наслеђе које је Мао покушао насилно искоренити, постављајући као циљ изградњу „Сјаоканг Шехуија“ — друштва умереног благостања.
Кина је показала да економско отварање не захтева политичку либерализацију. Напротив, Комунистичка партија Кине (КПК) успоставила је модел апсолутне вертикалне контроле који се показао као изузетно конкурентан. На јавном реторичком плану, Денгови наследници извели су хируршку замену: марксистичке пароле и Маов ратоборни лик повучени су у други план домаће потрошње, док је за спољни свет изнова оживљен мирољубиви лик Конфучија.
Под вођством Ху Ђинтаоа, а свеконачно и са Си Ђинпингом, конфучијанске максиме из „Аналеката“ постале су ударне игле „меке моћи“ Пекинга. Појмови попут „хармоничног друштва“ послужили су за оправдавање гушења унутрашњег неслагања, док је конфучијанско „златно правило“ — „не намећи другима оно што не желиш себи“ — коришћено на међународним форумима за неутралисање западних критика поводом људских права, при чему је Вашингтон оптуживан за морални империјализам. Институти Конфучија, основани 2004. године, распространили су се на универзитетима широм света као оруђе јавне дипломатије и прикривене академске цензуре. Кина је постала суперсила, огрнувши се свиленом одеждом свог миленијумског наслеђа.
III. „Историјско покајање“: доктрина Марка Рубија
Долазак Марка Рубија у први ред америчке спољне политике симболизује смртовницу Кисинџерове ере. У Вашингтону је постигнут закаснели двопартијски консензус: политика економске међузависности је доживела неуспех, уместо тога Сједињене Државе су финансирале и модернизовале најопаснијег геополитичког супарника.
Још за свог боравка у Сенату од 2017. године, Рубио је дешифровао кинеску стратегију. Политичар кубанског порекла предводио је санкције против Пекинга због репресије у Хонгконгу и Синђангу, залагао се за забрану рада технолошких компанија попут Хуавеја и подстицао затварање Института Конфучија, сматрајући их тројанским коњима идеолошке шпијунаже. Стога је Рубио и сâм осетио узвратне мере Пекинга, пошто га је кинески режим двапут подвргао санкцијама.
Ипак, најдубљи Рубијев допринос савременој геополитици има структурни и економски карактер. Са својим манифестима о „патриотском капитализму“, Рубио је срушио догму слободног тржишта сопствене странке, тврдећи да САД морају користити државно мешање како би поново индустријализовале своју привреду, повратиле производњу напредних микрочипова и прекинуле зависност од кинеских ланаца снабдевања.
Сада, као државни секретар, Рубио спроводи прагматични противнапад обуздавања у кључним зонама утицаја, са посебним нагласком на Јужну Америку. Насупрот стратешким кинеским инфраструктурним пројектима, попут мегалуке Чанкај у Перуу или контроле над „литијумским троуглом“, Рубио поставља „Штит Америкā“, приморавајући владе региона да одлуче хоће ли се придружити систему хемисферне безбедности Вашингтона или ће наставити уступати критичну инфраструктуру државним предузећима КПК.
IV. Закључак: дилема новог доба
Историја је затворила пун круг. Кисинџер и Мао поставили су темеље брака из рачуна који је обогатио свет, но и оснажио ауторитарни режим. Данас Марко Рубио предводи болан процес развода и покушај обуздавања. Овде није реч о слепом идеолошком заносу, већ о суровом рачуну државног опстанка: Рубио разуме да савремена Кина господари технологијама будућности и да педаљ по педаљ оспорава глобалну хегемонију САД.
За периферне, али стратешки важне регионе, као што је Јужна Америка, изазов је огроман. Није реч само о томе да се „пружи рука“ Рубију због демократске или културне блискости. Прагматизам, коме се Кина научила 1970-их година, исти је онај који данас морају применити земље Латинске Америке: политика делатног несврставања, која ће бити у стању да привуче кинеске инвестиције, а да притом не заложи суверенитет над критично важним ресурсима — све то пловећи узбурканим водама хегемонистичког сукоба у коме је мирна равнотежа Кисинџерове ере свеконачно остала у прошлости.
