Пројекат Вамани, који је у Аргентини развио предузетник Мартин Варшавски и његови партнери, привлачи пажњу јер превазилази традиционални концепт бункера или подземног склоништа. Пројекат, изграђен на приближно 32.000 хектара земље у региону Мендоза у Аргентини, укључује монтажне зграде, куполе, производњу соларне енергије, полетно-слетну стазу и планове за пољопривредну производњу.
Који је стварни степен координације између Ваманија и и Милејеве владе — од „визе за спокојство“ до дозвола за воду на 32.000 хектара — и шта ће се десити са локалним становништвом Ваље де Уко ако се пројекат прошири на „друге земље“ које Варшавски већ „разматра“?
О теми загонетних склоништа за светску елиту у случају катастрофе, која се граде у Латинској Америци, издање „Два Југа“ разговарало је са новинаром Тадеом Кастељонеом, главним уредником PIA Global.
Прво што треба рећи јесте да Вамани (Wamani) није изоловани хир ексцентричног предузетника: то је видљиви врх архитектуре интереса која прожима и саму аргентинску државу. Друштво које контролише имање, Campo Wamani S.A., регистровано је 17. октобра 2023. године, пет дана пре општих председничких избора, а међу његовим деоничарима не налази се само Варшавски са 70% пакета, већ и Алек Оксенфорд (данас ни мање ни више него амбасадор Аргентине у Сједињеним Државама) заједно са Матијасом Нисенсоном и другим партнерима. То јест: један од инвеститора у „уточиште од смака света“ на крају је заузео једно од најосетљивијих дипломатских места либертаријанске владе. То преклапање страног приватног капитала и јавне функције није случајност нити анегдота, већ права мапа моћи стојећа иза овог пројекта.
Томе треба додати и да је сâм Варшавски признао да је пројекат представио председнику Хавијеру Милеју, те да је управо он тај који заједно са саветницима попут Ерика Мејџора заговара такозвану „визу за спокојство“ (visa de la tranquilidad), намењену привлачењу технолошке заједнице из Калифорније као план њеног пресељења у земљу у ванредним околностима. Нема потребе замишљати директно наређење нити тајни декрет: довољно је погледати подударност између онога што Вамани тражи и онога што је сама влада покушала узаконити. Током расправа око Закона о земљишту, владајућа већина је покушала — на иницијативу министра Штурценегера — потуно укинути ограничења на куповину пољопривредног земљишта од стране странаца, и тек је реакција јавности под слоганом „Отаџбина се не продаје“ изнудила повлачење тог поглавља из текста који је на крају добио подршку доњег дома парламента. Предлог који је преживео задржава плафон од 25% по провинцији и захтева посебне дозволе за погранични појас, али сâм покушај — и упорност — већ разоткрива основно усмерење: смањење ограничења за прилив страног капитала и позиционирање Аргентине као привлачног одредишта за велике глобалне инвеститоре.
Ту се појављује још гора отежавајућа околност: 32.000 хектара Ваманија налази се усред предгорја у Сан Карлосу, унутар пограничног појаса на који се односе ограничења Зона безбедности граница из уредбе-закона 15.385/44, а операција је успела да напредује путем онога што сама штампа описује као хируршко искоришћавање важећих прописа.
Овоме се придружује и питање воде: имање се налази на изворишту потока Ондо и Ла Фаха, који чине део слива реке Дијаманте и напајају водохранилиште Агва дел Торо, од којег зависи производна оаза Сан Рафаела. Народна скупштина за воду (Asamblea Popular por el Agua) већ је упозорила да би било какво задржавање или преусмеравање воде у тој зони могло имати последице низводно, мада покрајински водопривредни органи још нису званично потврдили да се то заиста дешава. То јест: расправља се о приватној контроли стратешких ресурса — отопљене воде са планина, речних сливова, пограничне зоне — а да држава није обезбедила бар јасан надзор над оним што се тамо дешава.
Што се тиче локалног становништва, слика је красноречива. У Еухенију Бустосу, градићу од 12.000 становника, најближем имању, мештани посматрају пројекат с отвореним неповерењем: „Веома је чудно купити толико земље само за себе, без икаквог комерцијалног плана“ — изјавила је једна локална радница за Фајненшал тајмс (Financial Times). Та сумња није ксенофобија нити отпор напретку, већ пре правилно тумачење заједнице која гледа како шачица страних и домаћих мултимилијардера купује површину петоструко већу од Менхетна, док Долина Уко (Valle de Uco) — традиционално виноградарски и пољопривредни крај — остаје на милост и немилост одлукама о пасивној безбедности управног одбора са седиштем у Мадриду. Ако се пројекат заиста прошири на „друга земљишта“, како је сâм Варшавски наговестио у изјавама за разне медије, ризик није само губитак територијалног суверенитета у пограничној зони: то је учвршћивање модела енклаве, изоловане од остатка земље, са сопственим правилима приступа — путем „визе за спокојство“ — и с могућношћу да одређује судбину водних ресурса од којих низводно зависе хиљаде пољопривредничких породица.
Стога је све што се дешава у вези са Ваманијем најјаснији симптом тога камо води политика „отварања“ Милејеве владе. Док социјална и економска криза погађа већину становништва, држава своју политичку енергију усмерава на утирање пута преласку стратешких земљишта у стране руке, чак и у зонама где би сâм Устав и закон о границама морали деловати као непремостива препрека. То што је један од партнера у пројекту данас амбасадор у Вашингтону није протоколарни детаљ, већ тачна слика тога који интереси владају и коме су они подређени.
