Релативни губитак глобалне моћи Сједињених Држава, посебно у економској и трговинској сфери, довео је до новог хладног рата, овог пута против Народне Републике Кине. За разлику од ситуације пола века уназад, када је сучељавање било ограничено на војни и идеолошки спор са Совјетским Савезом, садашњи сукоб се одвија у области производње и борбе за контролу над тржиштима. Преносимо чланак Хорхеа Елбаума, доктора економских наука, социолога, радио и телевизијског новинара и колеге из издања „Пагина 12“, бившег амбасадора МИП Аргентине при Међународном савезу за сећање на жртве Холокауста (IHRA).
Финансијски неолиберализам је довео у заблуду постиндустријско друштво премештањем компанија у подручја с обиљем радне снаге. Кина је преузела на себе да се супротстави овом маневру, усмереном искључиво на максимално задовољавање западних интереса, окрећући се шуај ђаоу (првобитно древни стил вушуа, у даљем тексту – општи кинески термин за означавање било ког облика борбе), борилачкој вештини старој 4.000 година, која подразумева искоришћавања замаха и снаге непријатеља. Тако је југоисточна Азија постала епицентар индустријске производње и географски регион где се радна продуктивност сад налази на највишем нивоу. Према Економској комисији за Латинску Америку и Карипски басен (ЕКЛАК), обим трговине Пекинга с регионом порастао је са 14 милијарди долара у 2000. на 500 милијарди долара у 2022. години. Према проценама различитих истраживачких центара, до 2035. обим међусобне трговине ће достићи 700 милијарди долара. До 2023. године, двадесет и једна земља Латинске Америке и Кариба биће интегрисана у такозвани „Нови пут свиле“, а обим трговине ће се повећати 35 пута током овог века. Удео Пекинга је 2000. године износио свега 2 процента у извозу региона, да би током деценије која је уследила растао по просечној годишњој стопи од 31 посто. Данас је Кина најважнији партнер Јужне Америке и други по важности у Централној Америци и Карипском басену.
Кинеско министарство спољних послова је последњих година склопило споразуме о слободној трговини са Чилеом, Костариком, Еквадором и Перуом – земљама које се на геополитичком плану сматрају савезницима Вашингтона, али које не устручавају да закључе узајамно корисне споразуме о трговинској сарадњи. Централноамерички парламент је 21. августа 2023. пристао да уклони Тајван са листе земаља – сталних посматрача и да га замени Народном Републиком Кином. Током протекле деценије, пет земаља прекинуло је везе са Тајваном и заменило их Пекингом: Панама 2017, Доминиканска Република и Салвадор 2018, Никарагва 2021. и Хондурас 2023. године.
Без обзира на трговински, медијски и репутациони рат, започет од Сједињених Држава у протеклој деценији, положај Кине као примаоца страних директних инвестиција (СДИ) се побољшао. Сагласно Кирни индексу поверења у директне стране инвестиције (FDICI), који прати глобалне токове инвестиција, азијски џин је за годину дана побољшао своје параметре, попевши се са седмог места у 2022. на треће место у 2023. години. Ово сведочи томе да су продуктивност и иновативност Кине убедљивији од покушаја Стејт департмента да ограничи раст под вођством Си Ђинпинга и Комунистичке партије.
Економски успеси Кине, њен научно-технолошки развој и стратегија сарадње засноване на међусобном поштовању извели су Вашингтон на ратну стазу. Управо се овим објашњава недавно путовање америчког министра финансија Џенет Јелен у Пекинг, током којег је позвала на „смањење кинеских производних потенцијала“ због немогућности конкурисања кинеској индустријској опреми. Јеленова – попут тврђаве протекционизма из XIX века – упозорила је да се њена земља „неће помирити с тим да нове индустријске граневбуду уништене кинеским увозом“. Кинеске власти – које на парадоксалан начин иступају под историјском заставом слободне трговине – одговориле су да је „политизација производних капацитета и других економских и трговинских питања контрапродуктивна за глобални економски развој“.
Вашингтон се налази на распућу. Он не може да се повуче, јер многе његове компаније имају огромна улагања у Кини и зависе од њених глобалних низова стварања вредности на плану унапређења животне средине, нарочито у производњи ретких земних метала, батерија, електромобила и соларних панела. Премда је кинеска продуктивност недостижна за Запад, Стејт департмент је приморан да раскида, ограничава или ремети везе тамо где он сматра да су његове сфере утицаја (или „стражња дворишта“) како би спречио даљи процват Пекинга. Тако рат против Кине поприма хибридни карактер, будући да са БРИКС-ом настоји да се уједини глобални југ у лицу Латинске Америке и Кариба, а то су, према тој логици, територије које САД теже да одвоје од Пекинга. Изгледа да то није тако лако урадити. Стрпљење, смиреност и мудрост су темељи „шуај ђаоа“.
Извор: Página|12
