Нешто више од недељу дана пре кључних избора, Перу дише тешким ваздухом, испуњеним неповерењем и поларизацијом. Како упозорава професор Џон Алмандоз из IESE Business School, друштва изложена дуготрајним кризама имају склоност ка уситњавању у информационе мехуре, у којима политички противник престаје да буде демократски такмац и постаје непријатељ којег треба поразити. Друштвене мреже и максималистичке изборне стратегије додатно продубљују ову усмереност.

Међутим, поларизација није само политички проблем; она је постала једна од главних препрека националном развоју. Док земља троши своју енергију на бескорисне сукобе који трају још од 2016. године, кључни задаци остају нерешени: смањење друштвених неједнакости, повећање производности, модернизација инфраструктуре, јачање институција и изградња развојне стратегије за наредне деценије.
Перу мора повратити способност свеобухватног размишљања.
Перуански парадокс: чврсти темељи, слаби резултати
Недавно објављена књига Г12, „Предлози за управљање Перуом 2026–2031“, износи једну суштинску идеју коју у потпуности подржавамо: макроекономска стабилност није крајњи циљ једне нације; она је неопходно средство за постизање производне трансформације, индустријализације и благостања становништва.
Деценијама се, с разлогом, истицала макроекономска снага Перуа. Нето међународне резерве (RIN) приближавају се износу од 100 милијарди долара и представљају поуздану заштиту од могућих спољних криза. Ипак, остаје просто питање: чему служи стабилност, ако не води развоју?
Перуанска економија суочава се с очигледним парадоксом. Располажемо једном од најстабилнијих фискалних и монетарних позиција у Латинској Америци, али и даље носимо огромне структурне слабости због три дубока јаза:
- Друштвени јаз: милиони Перуанаца немају потребан приступ здравственој заштити, образовању и пијаћој води.
- Територијални јаз: велики делови земље и даље су потпуно одсечени, како физички тако и дигитално.
- Економски јаз: наша производна структура и даље претерано зависи од извоза сировина са малом додатом вредношћу.
Платежни смо у макроекономским показатељима, али остајемо рањиви када је реч о људским капацитетима. Извозимо природне ресурсе, а увозимо знање, технологију и додату вредност — једначина која озбиљно ограничава могућности одрживог раста.
Од пасивне стабилности ка делатном развоју
Један од најзначајнијих доприноса Г12 јесте предлог бољег стратешког усклађивања фискалне и монетарне политике, уз потпуно очување принципа макроекономске дисциплине и институционалне независности Централне резервне банке Перуа (BCRP) и Министарства економије и финансија (MEF).
Не ради се о напуштању фискалне одговорности нити о прибегавању популистичким експериментима који би могли да униште земљу. Напротив, реч је о томе да се снаге стваране десетлећима искористе паметно и храбро како би се покренула нова развојна етапа. Стабилност не сме постати сама себи циљ; она мора бити платформа за финансирање производне трансформације земље.
То захтева осмишљавање институционалних механизама и разумних финансијских структура (попут суверених фондова) које би омогућиле усмеравање вишка ресурса ка стратешким циљевима:
- технолошка модернизација и кредитна подршка малим и средњим предузећима;
- логистичка, физичка и дигитална инфраструктура која интегрише и повезује националну територију;
- иновације, наука и образовање квалификованог људског капитала;
- индустријализација заснована на нашим конкурентским предностима и стратешким ресурсима.
Не желимо економску стабилност чији је једини циљ да донесе међународне похвале и признања. Желимо стабилност способну да створи свеопшти процват.
Истински национални и институционални штит
Међународне резерве јесу важне, али прави штит једне нације лежи у снази њених људи и институција. Ниједна економија не може успешно да се такмичи у XXI веку ако значајан део њеног становништва и даље има посла са лошим јавним услугама и неквалитетним образовањем. Смањење неједнакости није само морална обавеза; оно је и неопходан економски услов за повећање продуктивности и јачање друштвене кохезије.
С друге стране, перуанско искуство током последње деценије показује да политичка нестабилност носи огромне економске трошкове. Неизвесност обесхрабрује инвестиције, блокира стратешке одлуке и подрива поверење грађана. Због тога је неопходно обновити меритократију, ојачати јавне институције и успоставити предвидива правила игре.
Грађани морају знати куда земља иде. Без стратешког правца сваки пут делује прихватљиво. Али када једна нација јасно дефинише своје циљеве, јавне одлуке добијају доследност и сврху.
Одредиште путовања
Постоји чувени разговор у књизи Алиса у земљи чуда:
— Којим путем треба да кренем? — пита Алиса.
— То зависи од тога куда желиш да стигнеш — одговара мачак.
— Не знам — каже Алиса.
— Онда је сваки пут добар.
Предуго се Перу понашао као Алиса. Жустро смо расправљали о путу, а да се нисмо договорили о одредишту. Данас је изазов другачији. Потребно нам је мање конфронтације, а више стратешког виђења. Мање поларизације и више развоја.
Перу мора запамтити тешке поуке из последње деценије. Године непрестаних сукоба, политичког опструкционизма започетог 2016. године, сменā председникā, институционалних криза и неспособности да се изгради консензус стајале су нас раста, инвестиција, радних места и пропуштених прилика за милионе Перуанаца. Наставак ослањања на исте политичке снаге, које су одиграле главну улогу у тим сукобима и институционалној блокади тешко да може донети другачије резултате. Перу мора отворити нову политичку етапу усмерену на развој, продуктивност и изградњу националног сагласја. Свака промена носи неизвесност, то је тачно; али је подједнако тачно да ниједно друштво не напредује ако се бесконачно држи грешака и фигуре прошлости. Перуанци би ове изборе требало да процењују не само по изборним обећањима, већ и по стварним резултатима које је сваки политички пројекат оставио иза себе.
Перу више не треба само да управља садашњошћу. Потребно му је, и то хитно, да изгради своју будућност.
Извор: Visión al Futuro




