Воља за победом или страх од пораза?
Док свет у Пекингу преиспитује осовине моћи, ми Перуанци се спремамо да 7. јуна текуће године изађемо на биралишта, заробљени у добро познатом лавиринту. Поклапање је готово поетично, али болно: управо ове недеље, у размаку од свега неколико дана, Доналд Трамп и Владимир Путин посетили су Си Ђинпинга. Кина се учвршћује као средишна тачка међународне шаховске табле, преговарајући прагматично и амбициозно, окренута будућности.
А ми? Ми смо овде, само две недеље пред избор новог председника Републике између Кеико Фухимори и Роберта Санчеза, расправљамо о „мањем злу“ и у клопци забрињавајуће нормализације осредњости.
Дијагноза конформизма: када неуспешност постаје део пејзажа
Проблем данашњег Перуа није само недостатак ресурса; проблем је забрињавајући недостатак управљања и, што је још горе, амбиција. Подаци о крајњем сиромаштву у земљи, као и раније, боду очи, а стопе дечје анемије требало би свима да нам изазивају несаницу. Ипак, из године у годину гледамо исту техничку трагедију: централна влада, регионалне власти и општине неспособне су да ефикасно употребе свој годишњи буџет.
Новац им је у рукама, а они га или враћају, или троше погрешно. Не недостају ресурси, недостаје способност управљања. Навикли смо се на то да се „све ради лоше“, да је бирократија препрека и да је неуспешност једноставно цена живота овде. Укротили смо сопствена очекивања. Недостаје нам, у најтакмичарскијем смислу те речи, воља за победом.
Зашто бисмо се мирили с улогом посматрача, ако смо географски предодређени да будемо лидери Пацифика? Осредњост није генетска особина Перуанца; она је институционална навика, коју смо одлучили да трпимо.
Раскрсница 7. јуна: дилема између прошлости и непознанице
Две недеље пред други круг, бирачи су заробљени у лажној дилеми која разголићује нашу политичку беду:
Кеико Фухимори (Fuerza Popular): за огроман део становништва, глас за њу значи прихватање историје корупције, повластица и најгорих успомена из деведесетих година. Одбојност бирача и даље је њена сенка; њен пртљаг је претежак у сећању земље која захтева достојанство.
Роберто Санчез (Juntos por el Perú): он представља скок у празно, потпуну непознаницу. Тесно повезаном са владом Педра Кастиља и оптерећеном сопственом сумњивом прошлошћу, велико питање које пред њим виси у ваздуху гласи: да ли ће имати зрелости да окупи најстручније и најспособније кадрове у земљи, или ће поновити праксу расподеле министарстава засноване на идеолошкој лојалности, а не на ефикасности?
Ко год од њих двоје преузео власт, наследиће обесхрабрену и подељену земљу, где су бели и неважећи листићи у првом кругу надмашили подршку сваком кандидату појединачно. Незадовољство је потпуно.
Подизање лествице: конкурентност или безначајност
Да бисмо се успешно укључили у међународне токове где велике силе играју шах, Перуу је хитно потребан шок меритократије и продуктивности. Не можемо претендовати да будемо стратешки партнери првог света ако задржимо државну управу из доба трећег века пре нове ере.
Онај ко 28. јула преузме власт мора схватити да владање не значи расподелу моћи, већ подизање конкурентности сопственог становништва. Морамо се отрести демотивисаности. Захтевати ефикасност није технократски хир, већ неодложна хуманитарна нужност, уколико желимо зауставити анемију и сиромаштво.
Време је да повратимо националну амбицију. Да престанемо гласати из страха од пораза и почнемо захтевати државну политику нациљану на победу. Пацифик нас чека; на нама је да престанемо гледати у земљу и подигнемо поглед ка хоризонту.
Извор: Visión al Futuro
