У извештају се тврди да је пораст намере за исељавањем последица незадовољства демократијом и осећаја економског погоршања.
Сваки трећи Латиноамериканац жели да емигрира, а половина иступа против доласка имиграната у своју земљу, наводи се у Извештају о демократији и развоју 2026 Програма Уједињених нација за развој (ПУНР), објављеном овог понедељка.
Студија, која читаво једно поглавље посвећује људској мобилности као показатељу политичких и друштвених ломова на континенту, осликава стање региона који све убрзаније подстиче одлазак сопственог становништва, али се истовремено опире прихватању оних који долазе из суседних земаља.
У том смислу, извештај организације открива да намера емигрирања током последње две деценије стално расте: 2004. године 21 одсто становништва региона изјављивало је да у наредне три године жели отићи да живи или ради у иностранству, док је 2023. тај удео порастао на 32 одсто.
У неким земљама тај проценат далеко превазилази регионални просек: Хаити је на првом месту са 74,6 одсто становништва које намерава емигрирати, а следе Јамајка (54,3 одсто) и Суринам (45,7 одсто).
ПУНР ове бројке директно повезује с институционалним разочарањем, јер је раст емиграционе намере праћен порастом незадовољства демократијом и све израженијим осећајем економског назадовања.
Иако је регион истовремено и одредиште масовних миграција, однос грађана према досељеницима углавном је негативан. Током 2024. године, 51,4 одсто Латиноамериканаца сматрало је да је долазак имиграната у њихову земљу штетан.
Студија упозорава да такво одбацивање додатно подстиче политичку поларизацију, јер се део јавног дискурса гради на криминализацији миграната, чиме се јача логика „ми против њих“, која подрива основе демократског друштвеног уговора.
Овај миграциони исход поклапа се с историјским преобликовањем миграционих токова: оно што је десетлећима било усмерено ка Сједињеним Државама и Европи све више постаје унутаррегионални феномен.
Године 1990. унутар саме Латинске Америке и Кариба живело је 3,7 милиона миграната из региона; до 2024. тај број се готово учетворостручио, достигавши 14 милиона људи.
Најрескији раст забележен је између 2015. и 2020, када је унутаррегионална миграција за само пет година порасла за 84 одсто, делом услед венецуеланске кризе и све тврђе миграционе политике у Северној Америци и Европи, додатно пооштрене од 2025. године услед строжих контрола и повећаног броја депортација из Сједињених Држава.
Извор: EL TIEMPO
