Када би Артур Шопенхауер данас прошетао улицама Перуа, не би нашао изненађење, већ потврду. У нашој стварности видео би најсуровији израз своје тезе: слепу Вољу, без правца, која грубом силом гура ка патњи. Перу више није само демократија у кризи; то је организам који прождире самог себе у позоришту марионета где су нити престале да се скривају.
Неефикасност као природно стање и Танталове муке
Неефикасност је престала бити проблемом и постала је нормом. Од чекаонице јавног здравства, где се живот троши у бесмисленим процедурама, до државних уреда у којима се добробит грађана одлаже у недоглед.
Живимо модерну верзију „Танталових мука“: обећавају нам се развој и права, али се решење увек измиче чим се учини достижним. Шопенхауер је говорио да се живот креће између бола и досаде; у Перуу смо додали и трећу станицу: немоћну огорченост пред државом која не уме — нити жели — да функционише.
Спектакл преклињања и модерно вицекраљевство
Недавна „куповина“ авиона F-16 за 3,5 милијарди долара представља врхунац ирационалности. Док хиљаде перуанске деце учи у учионицама без прозора, без струје, воде и канализације, и док се дечја анемија и већ искорењене болести — попут великог кашља — враћају због недостатка цепива, држава даје предност „ратним играчкама“. Зар највећа национална безбедност није имати здраво детињство и будућност?
Није проблем само у трошку, већ и у покорности. Понашамо се као колонија која тражи наклоност страног господара. С америчким амбасадором који се шета с надменошћу вицекраља и диктира шта је „озбиљно“, земља прихвата технику која за рад захтева дозволе и кодове добављача. То није одбрана, већ изнајмљивање суверенитета. Заменили смо нашу „активну неутралност“ улогом потрошног пешака у туђој империјалној борби. Какви су то државни службеници, заслепљени месечном платом, који су толико покорни да не умеју бранити достојанство нације?
Стварна моћ и глинени престо
Недавни сукоби између извршне власти, Министарства привреде и финансија и Конгреса откривају потпуни слом ауторитета. Када се игнорише воља шефа државе ради спровођења буџетске побуне од 462 милиона долара (прве рате непослушности), избија на видело непријатна истина: стварна власт припада „мафијашком пакту“ осмишљеном тако да, ко год победио, систем поделе плена и војних интереса остане нетакнут. Како је указивао конгресмен Карлос Андерсон (†), овде нема стратегије, већ само пљачке и одсуства националне визије.
Геополитика апсурда: лука насупрот авиону
Контраст је оштар. Улагање у луку Чанкај упоредиво је по износу куповини авиона и представља вољу за изградњом — логистички чвор који нас усмерава ка будућности. Ипак, уместо да ојача ту трговинску сувереност, држава проћерда исти новац на војне капацитете који су већ од почетка оковани условљеностима. Радије бирамо да будемо „корисни идиот“ севера него стратешка осовина југа. Не ради се о избору између одбране и развоја, већ о стратешкој доследности.
Вечно враћање незнања и фрагментације
Суочени смо с поларизованим изборима који личе на сурову шалу. С једне стране, организација са коренима у прању новца; с друге, авет страха и нестабилности. Отуђење је потпуно: грађани андских црта ругају се сопственом одразу у другом. То је „метафизички егоизам“ — земља отуђена од свог идентитета, која бира предрасуде уместо памћења.
Аристократија мишљења наспрам стада сујете
Јозеф Шумпетер упозораваше да је истинска способност стратешког вођства оскудан ресурс — тек око 5% је способно да види шуму. Остатак, 95%, живи у „феноменалној егзистенцији“, расејан буком друштвених мрежа и фабрикованом мржњом. Тих 95% не примећује да је управо преузело дуг од стотина сола по глави становника за авионе који можда никада неће полетети са стварном аутономијом. Грађанин, говорио је Шумпетер, пада на нижу разину мишљења када уђе у политику: постаје подложан обманама елита.
Закључак: крик у запаљеној прерији
Шопенхауер је сматрао да се историја понавља због наше неспособности да учимо. Перуу не недостају ресурси, већ усмерење. Не одређује нас материјално сиромаштво, већ упорна атрофија стратешког мишљења.
Из хуке протеста позивамо на разум. Не можемо прихватити као „нормално“ да незнање влада, а памћење постаје роба. Докле год дајемо предност тутњави страног мотора над тишином опремљене болнице, остаћемо нација покорних којом владају сенке. Време је да престанемо бити корисни идиоти историје.
Извор: Visión al Futuro
