Негде од 2021. године, Венецуела одржава значајан раст својих економских стопа. Овај раст одговара приближно постојаном економском расту 6-8%, који је квартално мерљив по званичној стопи, а прихватају га и међународне организације попут ЦЕПАЛ-а.
Венецуела у последње време предводи тај економски раст у Латинској Америци и то по веома значајним стопама. Наравно, овај ниво економског раста се побољшава и прожима добар део друштвених сектора. У почетку се, наравно, концентрисао на одређене географске регије и економске секторе, али се постепено проширио на све секторе економије и на целу националну територију.
Не може се рећи да су у питању само велики градови или Каракас, већ је цела земља значајно побољшала своје економске услове. Овај чинилац има неколико елемената. Разумевање динамике санкционих елемената принудних мера Сједињених Држава против Венецуеле омогућило је проналажење начина за заобилажење доброг дела тих санкција.
Такође, ту су и односи са важним савезницима као што су Кина, Русија и Индија, са којима су успостављени значајни трговински односи током целог периода санкција. То није новост, нити је последица дешавања од 3. јануара или промене става Сједињених Држава, већ је резултат напорног рада политичке структуре председника Николаса Мадура и међународних економских односа које смо опредељивали и на којима смо радили.
Дошло је и до промена у економској политици, заснованих на разумевању свих ових елемената: санкција, притисака, нових савезника, уразноличавања економије, предузетничког напора венецуеланског народа, као и умешности деловања путем кредита у економским секторима — како у великој индустрији, тако и код малих предузетника и народних иницијатива, попут комуналне привреде.
Све ово је захтевало напора за раст који се огледа у побољшању економије од 2021. године. То није ништа ново, нити је последица овог последњег страшног догађаја — дејстава против Венецуеле, бомбардовања и отмице председника Николаса Мадура.
Наравно, ако се промене санкциони услови и све те криминалне економске акције против Венецуеле, њена економија ће наставити да расте и да се шири, јер су оне биле својеврсна „лудачка кошуља“ за трговинске, економске и финансијске односе Републике са остатком света. То су злочиначке санкције које су против Венецуеле спровеле Сједињене Државе и Европска унија.
Обе су предузимале такве акције. То се није променило; неки елементи су побољшани или гипкији од 3. јануара, јер се мора разумети да је та спроведена акција уклањала санкције. То је била формула изолације Венецуеле, али и Сједињених Држава и њихових производних апарата који су избачени — не од стране венецуеланске владе, већ због самог режима санкција који су примениле Сједињене Државе. Венецуела није избацила америчке компаније са свог тржишта; саме Сједињене Државе су то учиниле санкционисањем сопствених компанија уколико учествују у венецуеланској економији.
Ако се ова динамика настави, односно ако се укину или одстране процедуре које спречавају северноамеричке компаније да учествују у венецуеланској привреди, онда оне, наравно, могу сасвим нормално да учествују.
Дакле, треба разумети да постоји економско побољшање, и то не од сада, већ значајно још од 2021. године. Још увек нису достигнути нивои пре почетка санкција 2015. године, које су дивљачки спроведене на основу извршних наредаба како Обаме, тако и прве Трампове владе. Тада су санкционисали Венецуелу, што је имало утицај на економију, а касније су санкционисани PDVSA и венецуеланска нафтна индустрија као главни извори прихода земље.
Било је много навијача Сједињених Држава унутар венецуеланске опозиције; циљ је био економски задавити Венецуелу и уништити друштвено ткиво како би се произвела промена режима. То деловање је спровођено кроз различите механизме: економско гушење, вођење медијског когнитивног рата ради демонизације Венецуеле, као и војне акције. Не смеју се заборавити саботаже нафтне индустрије, уништавање инфраструктуре, рафинерија, нафтовода и производних простора помоћу експлозија. Међутим, ништа од тога није успело; револуција се и даље одржава и одолева великом делу тих притисака.
Последња отворена и јасна војна акција услед империјалног очаја била је отмица председника Мадура и бомбардовање Каракаса 3. јануара т. г. То је био излаз из лудила блокада са самог краја 2025. године. Ова ситуација је довела до извесног попуштања напетости после тог апсолутно безаконог чина.
Венецуела је предложила ситуацију узајамног поштовања Сједињеним Државама, али санкције и даље постоје, као и притисак на земљу и њено руководство, уз покушај преговора са „пиштољем на слепоочници“.
Венецуела је знала да се паметно постави; није дошло до прекида уставног поретка, јер су поштовани сви механизми предвиђени Уставом и законима Републике како би се обезбедио континуитет државе и њеног политичког система, и економски раст се наставља.
Није било економског пада ни значајног негативног утицаја. Мада је производња нафте у последњем кварталу опала јер се није могла извозити због поморске блокаде успостављене крајем 2025. године, то се променило. Та нафта је пласирана у иностранство и поново побољшавамо индексе раста продаје нафте, а очекујемо да ће се у овом кварталу повећати и нивои производње. Сједињене Државе су промениле елементе међусобних односа.
Видећемо како ће се ствари развијати. Реформа закона о угљоводоницима омогућава учешће приватних компанија у партнерству са PDVSA, што би могло побољшати стране инвестиције — нешто што је председник Мадуро увек предлагао: повећање страних улагања у нафтном сектору. Никада нисмо били против тога, и то се већ спроводило кроз Антиблокадни закон, што сада на неки начин преузима реформа закона о угљоводоницима. Напредак се наставља. Сви ови елементи економског раста јасно се виде у венецуеланском друштву.
Приметно је значајно побољшање како у инфраструктури и јавним услугама, тако и у потрошачкој моћи Венецуеланаца и све већој потражњи за добрима. Венецуеланци су се вратили у економски циклус из којег су до пре две године били искључени због санкција.
Све ово је побољшало стање становништва. Но, пред нама је дуг пут, како у погледу укупног обима наше економије, тако и у погледу стабилности и контроле инфлације.
Инфлација је и даље оружје које економски агенти користе у многим облицима како би пореметили националну економију. Још увек има много тога да се побољша и много простора да се поврати, како у економским секторима, тако и у избалансированости тог раста за цело становништво са географске тачке гледишта, јер се раст не успоставља подједнако свуда. Има регија које су порасле у већој, а друге у мањој мери, али се види да се тај процес шири изван великих градова на целу територију.
Напредује се у том смеру, и тај учинак није тренутан или од месец дана, нити само последица отмице председника Мадура; то је непрекинуто деловање које је спроводио Мадуро, а сада га наставља вршилац дужности председника, Делси Родригез.
Анкете су одраз стварности ако су научно израђене и методолошки строго тумачене. Оне показују значајно прихватање потпредседнице, а сада вршиоца дужности председника, Делси Родригез, у управљању овом изненадном ситуацијом која уставно није ни била предвиђена (јер Устав не предвиђа одсуство услед отмице).
Ова подршка институција и јавности показује добру прихваћеност коју она ужива, као и чињеницу да је она у великој мери заслужна за економски раст Венецуеле, будући да је била одговорна за економску, финансијску и нафтну област. Она је водила преговоре и споразуме. Постоји прејемство у државним акцијама и њена професионална способност је неупитна.
Анкете одражавају тај претходни раст и њено вешто политичко и преговарачко управљање којим је успела да очува мир унутар чавистичког вођства. Није дошло до ломова, што је и био циљ отмице председника Мадура — изазивање хаоса и отварање врата за дубље војно уплитање.
Сада Сједињене Државе покушавају да представе како желе да изграде стабилност у Венецуели. Очигледно је да нису успели дестабилизовати земљу током целог овог времена економског рата. Чак ни отмица председника Мадура није довела до слома државне структуре нити народне подршке чавизму. То јасно оповргава матрицу о изборном поразу; да је опозиција заиста освојила 70%, то би се одразило на војску или кроз масовне мобилизације за промену режима.
То се није десило. Зашто? Јер није било народне подршке опозицији. Легитимитет председника Мадура и политичког система је очигледан. Венецуеланске оружане снаге су народне снаге; оне су израз народа и нису се сломиле чак ни у овако суровим околностима.
У Венецуели постоји стабилност, и подршка вршиоцу дужности председника је јасна. Постоје силе које стварају напетост, попут америчких покушаја да кроз когнитивни рат прикажу председницу као Трампову савезницу како би разбили јединство. Покушавали су и раније, покушавају и сада, али нису успели да разбију јединство чависта. Народ и војска су сада још уједињенији у циљу повратка председника Мадура и спречавања било каквог покушаја социјалних немира. Један од основних циљева је спречавање било каквог унутрашњег сукоба или „балканизације“ Венецуеле, што је историјски циљ САД према земљама које желе да покоре. Очување суверенитета остаје главни приоритет.
Сједињене Државе, кроз своју „Доктрину Монро 2.0“, земљама Латинске Америке покушавају наметнути ограничени суверенитет. Као земља у опадању, покрећу свој војни апарат према простору који сматрају кључним за свој опстанак као глобалне силе. То се мора имати у виду како бисмо се ослободили те хегемоније, посебно зато што је Венецуела енергетски важна у глобалним сукобима са Русијом и Кином.
Јавно мњење је уједињено око ових циљева. Наравно, увек ће постојати различита мишљења и нијансе, што је нормално у свакој земљи. Покушаји да се Венецуела прикаже као егзистенцијално подељена су претерани. Постоји идеолошка сукобљеност, али је важно да се она каналише демократским путем кроз институције и дијалог.
У Венецуели развијамо оно што ја често називам „инфрадемократијом“ — партиципативну демократију, где народ одлучује о свему, од опозива председника до тога како ће се потрошити мали локални буџети (на пример, да ли поправити улицу или школу). То легитимише акције владе.
Иако постоје мањинске групе које призивају насиље уз подршку САД и међународних медија, оне немају значајну подршку у народу. Народ Венецуеле је за мир и демократска решења. Показало се да је медијска прича против Венецуеле лажна — ни народ ни влада нису повезани са наркотрговином или криминалним бандама. Краткорочно ће се доказати да је све то била само политичка сплетка за преузимање контроле над венецуеланском нафтом.
Аутор је политиколог, стручњак за маркетинг, магистар филозофије рата, универзитетски професор међународне политике, геополитике, безбедности и одбране, водитељ радио програма „Геостратегија Сура“ на Радију дел Сур у Каракасу и стручњак у организацији „Јужни мост“.
