Према подацима Институтa за економска и друштвена истраживања који делује у оквиру Католичког универзитета Андрес Бељо, у Венецуели на сваких 100 деце млађе од 15 година долази 51 старија особа.
Професорка Аница Фрејтез, координаторка Националног прегледа о условима живота (ENCOVI), поново је нагласила да становништво пролази кроз „убрзани процес старења“ (51 старија особа на сваких 100 деце млађе од 15 година), истичући да ће стопа зависности старијих особа бити већа од стопе зависности деце.
На основу података истраживања које Институт за економска и социјална истраживања (IIES) UCAB спроводи од 2014. године, Фрејтез је навела да старије особе и деца која су материјално зависна заједно чине 65 на сваких 100 особа у радно активном добу. Осим тога, 35% домаћинстава у Венецуели чине парови старијих особа или једна старија инокосна особа.
„То подразумева да се потражња за негом и услугама које подржавају ту негу морају прогресивно мењати, али то није оно што тренутно видимо у земљи. Јавне установе су веома удаљене од ових питања“ — истакла је она.
Демографске промене које захтевају пажњу
Професорка Аница Фрејтез подробније је објаснила демографске промене кроз које земља пролази. Међу њима истиче да „свако пето домаћинство има дете од нула до пет година старости, које захтева негу“, да „свако треће домаћинство има старију особу“ те да 63% деце узраста од 3 до 5 година похађа школу, а трећина не.
Када је реч о женама, Фрејтез је навела да феминизација управљања домаћинствима, коју је ENCOVI уочио још 2018. године, и даље расте — и у последњем мерењу достигла је 50%. Ову слику допуњују подаци који указују на већи терет који пада на плећа жена: 71% њих помаже школарцима око домађих задатака код куће. Као последица тога, жене двоструко чешће од мушкараца изостају са посла због бриге о деци. На питање зашто не траже посао, иако би желеле да раде, жене овако одговарају шест пута чешће од мушкараца.
Професорка је истакла да за више од 40 година истраживачког рада у демографији, по први пут иза великих маса бројака ENCOVI може видети „лица и имена“ оних о којима су одавно говорили: о кризи и тешком животу значајног дела старијих Венецуеланаца.
Нега више није приватна ствар
Професор и социолог Франсиско Коељо сажео је суштинско питање тога ко води бригу о старијима и деци речима да је оно постало политичким, јер то више није приватни, већ друштвени проблем.
„Морамо почети да се питамо о праву на негу свих Венецуеланаца“— изјавио је Коељо, назвавши „језивим“ податке Каритаса за 2024. годину, према којима је „око 800 хиљада деце “ услед масовне миграције остало без родитеља. Он се запитао како ће у будућности изгледати њихова социјална и породична реинтеграција и њихов напредак у школовању.
Он је навео да, према истраживању PsicoData , Венецуела данас има „болесно друштво, са тешким поремећајима сна, узнемиреношћу, стресом, тескобом и усамљеношћу“, те да се та ситуација тиче свих.
Коељо такође сматра да је право на негу, онако како га одређује Међуамерички суд за људска права, „софистициранија, разрађенија верзија онога што је држава благостања“.
Терет неге пада на жене
Професорка Јоланда Кањото анализирала је ово право кроз призму здравствене психологије — области која проучава психолошке, понашањске и друштвене стране здравља и болести ради побољшања општег благостања.
Истакла је да пружање неге није исто за старије и за децу те да добра воља није довољна — потребни су знање, емпатија, емоционална снага и стабилност, јер то носи висок ниво стреса.
„Људско право на негу је право које подразумева достојанство, поштовање и подршку. Оно што здравствена психологија жели је ојачати праксе неговатеља како би могли да пруже ваљану негу“ — подвукла је она, додавши да је самопомоћ потреба, а не раскош.
Кањото је истакла ситуације укрштања рањивости које се јављају, на пример, у случају малолетника које су иза себе оставили исељени Венецуеланци, деце што су остала под старатељством старијих одраслих или других малолетника; као и у случајевима неговатеља којима је такође потребна нега. Тај двоструки терет по правилу пада на жене.
Она је навела сопствено истраживање спроведено за CIEI, засновано на подацима корисника Здравственог центра Санта Инес, у Социјалном парку „Мануел Агире, S.J.“ при UCAB.
„Анкетирали смо 321 неговатеља старијих особа. 81% су биле жене, са просечном старошћу од 49 година. Бринуле су о особама са просечном старошћу од 76 година. 70% особа о којима су бринуле имало је, поред тога, и неку болест. 77% анкетираних, осим што је неговало болеснике, морало је и да ради. 40% их је имало сопствену породицу. 95% узорка је саопштило да није имало никакву државну помоћ“ — сумирала је психолог своје најважније налазе.
На крају, професорка је нагласила да нега мора бити „друштвено солидарни терет, заједничка одговорност институција и друштва“, те да то има шире значење у друштвеној изградњи.
Извор: Banca y Negocios
