Kao i ranije, i ovog puta su „doček“ postavili kao po sindikalnom i partijskom „zadatku“, vršeći pritisak da svako mora da izađe na proslavu Silvestra (rimokatoličke Nove godine)
1. I 1968. Kalendarski završetak stare i početak nove godine nije ostavio ništa „staro“ ni doneo „novo“, već je samo bio još jedna prilika da se operacionalizuje duh režima, još jednom i opet bljutavo. Režim je na vlasti već četvrt veka i njegove osobine postaju sve ogoljenije. „Doček“ Nove godine bio je stari, sa sve više pretećom stereotipijom. Bila je to samo još jedna od mnogih prilika u kojima se sadašnja ekipa na vlasti ponovo razmahivala svojim osobinama, zbog kojih bi se inače mnogi stideli. To je tipična situacija u kojoj se oni na tipičan način ponašaju, otkrivajući svoja pomešana osećanja sujeverja, religioznosti, netrpeljivosti prema tuđoj religioznosti, posebno pravoslavlju, i sve to poturaju drugima pod nos, zajedno sa svojim slugeranjskim odnosom prema inostranstvu, gotovo da je svejedno kojem – onom koje daje vlast i novac.
Još jednom su na rimokatoličko Badnje veče postavili ukrase i svetiljke, svečano ih upalili, tobože zbog diplomatskog osoblja, sačekaće nekoliko dana i negde pred pravoslavno Badnje veče će ih skinuti. Rimokatoličku Novu godinu (Silvester) su, naravno, razglašavali iz sve snage, prosto su im žile nabrekle. Kao i ranije, i ovog puta su „doček“ postavili kao po sindikalnom i partijskom „zadatku“, vršeći moralni i psihološki pritisak da svako mora da izađe na proslavu Silvestra, krijući pravo ime „praznika“, i prikazivali svakog ko ne učestvuje kao otpadnika iz društvene interakcije.
Kod druge vrste egouključenja u sistem ponašanja ne trude se toliko, mada bi bilo racionalnije da se u tim drugim oblastima ponašanja više trude da uvuku pojedinca u sistem no što čine u ovoj prilici. To samo potvrđuje ono što se moglo pretpostaviti – da nisu tako pouzdani ateisti kao što sebe prikazuju, odnosno da su to samo onda kada je u pitanju pravoslavlje. Ne samo što će ukrase skinuti pred pravoslavni Božić, nego će to i demonstrativno činiti, tačno na Tucindan, i to uveče, kada na Terazijama i u Knez Mihailovoj ulici ima najviše sveta, svejedno što ih tada plaćanje radne snage košta dvostruko više, jer se radi izvan radnog vremena. Za pravoslavnu Novu godinu biće naređeno kafanama da prave popis inventara, a mnoge će i bez tog popisa morati da se zatvore pre ponoći. Većim kafanama u centru ili hotelima to se ne može narediti zbog stranaca, i zato će se po njima razmileti milicioneri i agenti. Jedan od njih staće u ponoć pored prekidača i zabraniće gašenje svetla. Ako poslovođa kafane ne „sarađuje“, biće nešto posle toga smenjen iz „samoupravnih“ razloga. Prolaznici na ulicama posle ponoći, naročito ako su u grupama, biće legitimisani i zastrašivani, tobože zato što su pijani. Vozači u kolima bolje da se i ne pojave. Dok se za vreme Silvestra može voziti i trešten pijan, za pravoslavnu Novu godinu na svim važnijim raskrsnicama čekaju kolone vozila radi „kontrole vozačkih isprava“.
Sve je to ušlo u rutinu vlasti. Čini se, ipak, da tragika i drama tih događaja ne ulazi u rutinu stanovništva. Cela procedura oko Nove godine ponavlja se bezbroj puta, na bezbroj mesta. U Sloveniji, Hrvatskoj i drugde ne primenjuju se posebne „mere“ u dane rimokatoličkih praznika, dok se u Srbiji, Makedoniji i u drugim mestima baš te „mere dekuražiranja“ (tako se to zove u zvaničnoj komunističkoj terminologiji) žestoko primenjuju i kada su drugi pravoslavni praznici u pitanju, naročito u dane važnijih slava, kao kućnih praznika Srba. Izvori i ciljevi takvog ponašanja postaju sve očigledniji i to stvara pritisak kod članova Partije koji objektivno „sprovode“ tu politiku. Oni tada govore o „greškama“ i „propustima“ kao o nečemu što „dijalektički“ proizlazi iz revolucije, kao da izvori i ciljevi tog političkog ponašanja nisu inherentni samoj revoluciji, čineći njenu prirodu.
Izvodi iz knjige: Dragan Krstić, Psihološke beleške 1968-73, Balkanija, Novi Sad, 2015.
Izvor: Slovѣnski vѣsnik
