Било је време када је Западна Европа неговала своју надменост и осећај свемоћи: не само да је освајала и колонизовала друге континенте, већ је и поставила темеље моћном капитализму, с његовим последичним достигнућима као што су индустријска револуција, успон нове владајуће класе и преображај друштвених производних односа.
Деценију за деценијом, Европа је ковала свој економски развој захваљујући екстрактивистичкој политици, обележеној недостатком емпатије према земљама које је систематски пљачкала; на тај начин, Европљани су створили сопствени простор-време, постављајући себе у средиште онога што су сами називали цивилизацијом. С успоном Сједињених Држава и њиховог становништва европског порекла, то средиште утицаја се проширило, што је довело до потцењивања свега што припада Латинској Америци, Африци или Азији.
Европска охолост није ствар прошлости — она је потпуно присутна и данас, на пример у речима једног бившег представника Европске уније, који је у октобру 2022. отворено изјавио да је „Европа врт, а остатак света џунгла“. Тако оправдавају сваку акцију самooдбране, ма колико она подразумевала експлоатацију, патњу и смрт на периферији — јер, уосталом… то је џунгла.
Ипак, индустријализација, која је представљала велики европски понос, завршила је загађивањем не само њихових земаља, већ и целе планете. И онда су дигли узбуну: климатске промене, ефекат стаклене баште и тако редом, настојећи да кривицу расподеле на све земље света, како би се они сами могли представити као спасиоци човечанства. Тако је настао Европски зелени договор, чији је циљ да Европу учини чистијом, здравијом, климатски неутралном, мењањем начина производње и потрошње; то значи очување Европе у мехуру, на штету остатка света.
Да би спровели своју еколошку модернизацију, засновану пре свега на технолошким иновацијама, поново прибегавају експлоатацији и присвајању сировина — то јест, покренули су тзв. „зелени колонијализам“, преко транснационалних корпорација, различитих међународних организација, утицаја западних влада и сарадње поданичких влада погођених земаља. У том смислу, експлоатација ресурса данас се одвија по моделу „зеленог екстрактивизма“. За прелазак на чисту енергију, европски пројекти захтевају развој екстрактивистичких операција, као и присвајање „зелених“ ресурса и деградацију животне средине. Другим речима, спроводе некрополитику, јер, као да су богови, полажу право на одлучивање о томе ко може живети, а ко мора умрети. Уз то су прилично вешти у прикривању својих стварних намера; на пример, зелени царински намети или екоцарине, који се формално уводе на увоз производа штетних по животну средину, у стварности су део протекционистичких мера тзв. западних земаља — што негативно погађа остале, јер им одлаже приступ чистим технологијама и приморава их да задрже традиционалне енергетске системе.
Штавише, САД и Европска унија, у циљу заштите животне средине у сопственим земљама, промовишу савезништва за подстицање енергетске транзиције и наводног економског раста у Јужној Америци; али то чине путем приватизације „зелених“ сектора, како би експлоатисале и извозиле пре свега ретке метале, толико неопходне за европску енергетску транзицију — никал, бакар, литијум и кобалт. Све већа потражња за тим металима ставља земље Латинске Америке и Африке у центар ризика: не само због постепеног уништавања Мајке Земље, с негативним утицајем на производњу и живот свих бића која настањују те територије, већ и зато што се систематски избегава индустријализација и развој сопствене технологије.
Данас је очигледно да САД губе своју глобалну хегемонију, па у очају настоје да не изгубе природне ресурсе онога што још увек сматрају својим „задњим двориштем“ — Латинске Америке. Отуд и њихова тежња да овладају Мексичким заливом, који су већ преименовали у „ Амерички залив “, будући да су за њих Америка само САД; исто тако прогоне Венецуелу, која има највеће залихе злата и нафте на континенту; а јавно тврде да већ располажу водом и шумама Јужне Америке, као и литијумом Боливије, Чилеа и Аргентине.
У случају Боливије, чија је територија део Тавантинсујуа, она је кроз историју била жртва пљачкашке политике: током европске најезде и колонизације опљачкани су њени злато и сребро; касније се вадио калај; последњих деценија и цинк, олово, бакар, као и огромне количине дрвета, какаоа и других производа — најчешће кришом извлачених. И од свега тога, шта је остало Боливији? Практично ништа. Све владе које су представљале олигархије различитих епоха, на свој начин су допуштале да се то дешава, што је представљало злочиначко саучесништво с империјализмом; но, када је из народа изникао вођа попут Ева Моралеса, који се бори за превазилажење сировинског модела и спроводи антиимперијалистичке мере, био је брзо сатанизован, дискредитован и чак онемогућен да учествује на изборима. Међутим, то није ствар личних размирица, антипатија или расистичких ставова — узрок је растући интерес за боливијски литијум и очајнички покушаји да се приватизује његова експлоатација и заустави прерада у земљи, тачније стварање производа са додатном вредношћу, попут литијум-карбоната, материјала за катоде и батерија.
Пред амбициозном климатском политиком Запада, у Латинској Америци су уследиле пријаве, протести и мобилизације друштвених, културних, синдикалних и других организација, које јасно показују да нису спремне да постану „зона зеленог жртвовања“ (ZDV). Данас је комуникација много бржа и лакша захваљујући друштвеним мрежама, па ти покрети добијају међународни карактер — чему значајно доприносе и објаве аналитичара, стручњака и напредних левичарских политичара. Али, староседелачке нације и народи су ти који се боре за очување живота на Мајци Земљи, јер су то културе живота, док су западне — културе смрти.
Извор: Bolivia Multipolar
