Неоспорно је да ове серије промовишу одређене вредности. У њима се истичу религиозни обичаји, традиционалне породичне норме и национални понос. Гледаоци, често несвесно, преузимају поруке које произлазе из таквих наратива…
Претходни наставак можете прочитати ОВДЕ
Културни утицај турских серија у Латинској Америци: Студија Arslana и Mallıja
У свом истраживању The Effect of the Turkish Series on the Latin American Societies in the Context of the Culture Industry (2023), Арслан и Maли анализирају како турске серије утичу на културу, понашање и перцепцију гледалаца у земљама Латинске Америке.
Кроз анализу интервјуа са испитаницима из Колумбије, Еквадора, Венецуеле, Мексика, Боливије и Доминиканске Републике, истраживање открива да турске серије нису само популарна забава, већ и носиоци одређених порука. Сви учесници су потврдили да су у неком тренутку пратили турске серије, иако су обрасци гледања веома различити – неки их прате свакодневно, док их други гледају повремено, у слободно време, или само у одређеним фазама живота. Серије се најчешће гледају преко националних телевизијских канала, Нетфликса, YouTube-a и у мањој мери путем Facebook-a. Посебно је занимљиво да су у неким земљама, попут Еквадора и Доминиканске Републике, турске серије готово у потпуности замениле домаће и латиноамеричке продукције на телевизији.
Турске серије не остављају утисак само кроз нарацију и ликове, већ и кроз визуелне и културолошке елементе. Истанбулски пејзажи, раскошне виле, традиционална одећа, па чак и свакодневни гестови, попут скидања ципела пре уласка у кућу или испијања чаја из малих чаша, често остављају снажан утисак. Неки учесници су чак навели да би волели да живе у Истанбулу, или да науче турски језик. Такође, неки испитаници су наводили да су трагали за минђушама или другим модним детаљима виђеним у серијама, а костими су описани као „уметност“.
Поред естетског утиска, многи гледаоци су истакли да су их турске серије мотивисале да истражују турску историју, религију, и обичаје. Један испитаник из Колумбије је навео да му је гледање серија помогло да боље разуме ислам након што је прешао у муслиманску веру. Други су се осврнули на породичну динамику у серијама, коју карактеришу јаке емоционалне везе и поштовање старијих, што често контрастира са савременим латиноамеричким приказима породичних односа. Поједини учесници су серије користили и као средство за учење језика, уз напомену да гледају садржај на оригиналном турском језику или са титловима.
Турске серије не делују само на индивидуалном, већ и на породичном нивоу. Око половине учесника је навело да и чланови њихових породица редовно прате турске серије, што указује на то да овакви садржаји постају део породичне свакодневице и колективне забаве. Гледање се неретко претвара у заједнички ритуал.
На крају, оно што истраживање Арслана и Maлиja јасно показује јесте да турске серије нису само пасивна забава, већ активни облик културног утицаја. Турска кинематографија успева да утиче на културне перцепције, навике и афинитете милиона гледалаца широм Латинске Америке. Овакав начин културног утицаја, иако често без експлицитне политичке намере, у пракси доприноси јачању турског идентитета и присуства на глобалном нивоу. Тиме се потврђује да је мека моћ постала кључна стратегија међународног позиционирања у 21. веку.
Улога меке моћи у савременој дипломатији
У савременом међународном поретку, где се глобални односи све мање заснивају на сили, а све више на утицају и привлачности, концепт „меке моћи“ постаје кључни алат спољне политике. Овај термин, који је 1990. године увео амерички професор Џозеф Нај, означава способност државе да утиче на понашање других не кроз присилу, већ путем културе, идеологије и вредносних система, тако да друге земље саме пожеле оно што та држава жели. За разлику од „тврде моћи“, која се ослања на војну и економску доминацију, мека моћ користи нематеријалне ресурсе: уметност, језик, образовање, гастрономију, медије, моду и друге облике културне експресије.
Један од најупадљивијих примера савремене меке моћи јесте Турска, нарочито након доласка Партије правде и развоја (ПЈД) на власт 2002. године. Пре тога, Турска је своју политичку пажњу више усмеравала на унутрашње проблеме него на спољну политику. Међутим, са доласком нове политичке гарнитуре, Турска је поставила темеље за стратегију која комбинује дипломатију, културу и идентитетско повезивање с остатком света. Нова спољнополитичка доктрина почива на три стуба: интелектуалној промени, економском позиционирању и промоцији мира. Турска је променила свој поглед на свет, изашла из оквира ратовске логике и усмерила пажњу ка Латинској Америци, Африци, Азији и Блиском истоку, уз истовремено јачање економских веза и културне размене.
У оквиру ове стратегије, Турска је изградила низ институција које представљају темељ њене меке моћи. Међу најважнијима је међународна организација TURKSOY, основана 1993. године, која окупља земље туркијског говорног подручја с циљем очувања и промоције заједничког културног наслеђа. Организација је активна у организацији уметничких манифестација, концерата, књижевних скупова и промоцији празника попут Невруза, који је препознат и од стране УНЕСКО-а. TURKSOY доприноси стварању осећаја заједништва међу туркијским народима и јача културни идентитет региона у којем Турска има лидерску улогу.
Још један значајан инструмент турске културне дипломатије јесте Институт Јунус Емре, основан 2007. године. Овај институт има за циљ промоцију турског језика, уметности и културе у иностранству. Присутност у више од 40 земаља света и широк спектар образовних и културних програма чине га моћним алатом за ширење утицаја. Што је Институт Сервантес за Шпанију то је Институт Јунус Емре за Турску.
Посебну пажњу заслужује и турска аудиовизуелна индустрија, која је постала један од најмоћнијих симбола турске меке моћи. Пројекат Midwood, познат и као „Холивуд Истанбула“, отворен је 2016. године и представља један од највећих филмских комплекса у региону. Турске телевизијске серије, које се снимају у овим студијима, данас се емитују у 146 земаља и прате их стотине милиона гледалаца. Турска је тако постала други највећи извозник серија на свету, одмах иза Сједињених Америчких Држава. Ове серије не само да доносе комерцијални успех, већ и промовишу турски језик, моду, друштвене вредности и начин живота, чиме утичу на глобалну перцепцију Турске.
Овај модел показује да култура, када се комбинује са стратешким промишљањем и политичком вољом, може постати моћан алат савремене дипломатије. Турски пример постаје све релевантнији и за друге државе које настоје да остваре међународни утицај не кроз силу, већ кроз привлачност, повезивање и културно разумевање.
Више од апликације: Шта је заправо Дизилах
Платформа Дизилах је дигитална заједница намењена фановима турске телевизијске продукције. Њена основна сврха јесте да обједини све важне информације о серијама и омогући корисницима да активно учествују кроз коментарисање, оцењивање и праћење садржаја.
На овој платформи корисници могу да отворе налог и прате које серије тренутно гледају, које планирају да гледају или које су већ завршили. Свака серија има своју посебну страницу са детаљним описом, глумачком поставом, листом епизода, датумима емитовања, као и оценом публике. Корисницима је омогућено да остављају коментаре, воде дискусије са другим фановима и учествују у гласању за разне награде које платформа организује.
Једна од најкориснијих функција јесте календар емитовања, путем којег корисници могу видети које се серије приказују тог дана у Турској, као и добијати обавештења о новим епизодама. Тиме Дизилах постаје практичан алат за организацију гледања омиљених садржаја.
Многи корисници доприносе развоју платформе волонтирањем, кроз унос нових информација, превођење садржаја или промоцију путем друштвених мрежа. На тај начин Дизилах гради снажан однос са својом публиком, који превазилази пуку конзумацију садржаја и подстиче активно учешће заједнице.
Ипак, важно је напоменути да платформа не омогућава гледање серија, већ функционише као информативна и интерактивна база података и заједница љубитеља турских серија.
Дизилах, самим својим постојањем, промовише међукултуралну комуникацију кроз заједнички интерес за турске серије. Посредно, она доприноси међународној промоцији турске телевизијске продукције и глумаца, чиме се ојачава и културни идентитет Турске. На тај начин, платформа доприноси јачању меке моћи.
Да ли је успех турских серија у свету тиха пропаганда?
Последњих десет година турске серије су постале глобални феномен. Међутим, поставља се важно питање: да ли су турске серије само забава, или и средство тихе пропаганде и културног утицаја Турске?
Неоспорно је да ове серије промовишу одређене вредности. У њима се истичу религиозни обичаји, традиционалне породичне норме и национални понос. Гледаоци, често несвесно, преузимају поруке које произлазе из таквих наратива. Осим тога, серије шире турски језик, храну, моду и начин живота, што многима може деловати као симпатична културна размена, али на дуже стазе може водити ка потискивању сопствене културе, нарочито у земљама које их масовно увозе.
Латинска Америка је један од таквих примера. Тамо телевизијске станице улажу огромне суме новца у откуп турских серија, док локална продукција све више стагнира. Уместо улагања у домаће глумце, писце и редитеље, промовише се страни садржај који не одражава локалне вредности ни свакодневни живот. Тиме се слаби развој сопствене креативне индустрије.
Један од важних аспеката утицаја турских серија у свету јесте преношење и учвршћивање одређених стереотипа. Мушкарци су углавном приказани као ауторитативни и заштитнички настројени, док су жене често емоционално рањиве и пасивне, њихова улога се своди на мајчинство, брак и борбу за породичну част. Уз то, серије често идеализују богатство и луксуз као главни животни циљ. С друге стране, традиционалне вредности и религијски обичаји се представљају као универзалне истине, без дубље анализе или простора за критику. У међународном контексту, овакви стереотипи могу довести до стварања искривљене слике о турском друштву, али и до предрасуда о улози мушкараца и жена, значају материјалног статуса или односа према религији. Зато је важно да се ове серије посматрају не само као забавни садржај, већ и као културни производи који обликују перцепцију и утичу на друштвене ставове.
Иако се често мисли да Запад, посебно Европа и САД, није подложан овом утицају, ситуација је другачија. Турске серије су све присутније на глобалним платформама попут Netflixa, Amazon Primea и Disney+. Многи западни гледаоци откривају турску кинематографију као нешто другачије, емотивније и егзотично у односу на холивудску продукцију. Тако Турска успева да се представи као мост између Истока и Запада, мењајући перцепцију гледалаца о исламу, традиционалним друштвима и региону Блиског истока.
На крају, поставља се кључно питање: да ли је глобални успех турских серија резултат њихове уметничке вредности и продукцијског квалитета, или део тихе, али промишљене културне стратегије? Вероватно обоје. Нема ничег лошег у размени култура, али када једна култура преплави медијски простор друге, то може имати озбиљне последице по културни идентитет и осећај самопоуздања код публике. Зато је важно да уживамо у страним серијама, али и да критички размишљамо о порукама које оне носе, јер понекад ни једна серија није само обична серија.
Разлике између турских серија и латиноамеричких теленовела
Иако се на први поглед чини да турске и латиноамеричке серије имају доста заједничког, попут емоционалних заплета, љубавних прича и породичних односа, дубље посматрано, оне се ипак знатно разликују по тематици, приступу, продукцијским стандардима и културолошком контексту.
Турске серије често балансирају између традиционалних вредности и модерних друштвених тема. Породица, част, друштвена хијерархија и поштовање према старијима доминирају у њиховим наративима, али се све чешће провлаче и савремене теме попут родне равноправности, слободе избора и сукоба генерација. Оваква мешавина омогућава да серије истовремено привуку и старију и млађу публику. С друге стране, латиноамеричке теленовеле традиционално се фокусирају на љубавне и породичне драме, али у новије време све више тематизују проблеме криминала, корупције и насиља. Посебно су присутне теме везане за нарко-картеле и улично насиље, што одражава социјалну реалност земаља попут Колумбије, Мексика или Венецуеле. Иако и у турским серијама може бити присутан криминални елемент, он никада није у центру пажње, нити је толико експлицитно приказан као у латиноамеричким продукцијама.
Турске серије карактеришу дуге епизоде од 90 до 120 минута, али уз знатно мањи број епизода у односу на латиноамеричке. Епизоде су овако дуге јер је сваки лик у серији пажљиво изграђен, и јер постоји спор, али емоционално интензиван развој радње, омогућавајући дубље урањање у свет серије. Улагања у продукцију су велика, почевши од раскошних костима, сценографије, па до снимања на аутентичним и често историјским локацијама попут палата, старих градова, предела у природи. Супротно томе, латиноамеричке серије имају краће епизоде у просеку од 40 до 50 минута али зато имају знатно више епизода, понекад и преко 100. Њихова снага лежи у динамици, снажним емоцијама и честим заплетима који публици пружају узбуђење и драму. Снимају се претежно у студијима или урбаним просторима, са нешто мањим продукцијским буџетом, али са великом енергијом и изражајном глумом.
Једна од најупадљивијих разлика између турских и латиноамеричких серија огледа се у приказу интимности. Латиноамеричке серије отворено приказују страствене односе попут пољубаца, сцена у кревету и еротизованих дијалога. Упркос дубоко укорењеном католицизму, медијски садржаји у овим друштвима нису строго ограничени верским нормама, што доприноси већој слободи у уметничком изражавању. Супротно томе, турске серије су знатно умереније. Љубав се приказује кроз погледе, гестове, емоционалну тензију и спор развој односа. Пољупци су ретки, а сцене интимности су суптилне и ненаглашене. Ислам као доминантна религија у Турској утиче на морални оквир телевизијских садржаја, па се у складу с тим и примењују строге норме цензуре. Због тога су турске серије често прилагођене породичном гледању, што их чини приступачнијим ширем кругу гледалаца.
Може се рећи да турске серије својим наративима враћају публику традиционалним вредностима. Оне не само да приказују породицу као централни стуб друштва, већ кроз религијске и културне елементе (као што су молитве или поштовање старијих) успевају да се повежу са гледаоцима различитих генерација. Латиноамеричке серије, с друге стране, нуде више брзог ритма, страсти и драматичних обрта, што одговара публици која воли интензивне и динамичне приче.
Ипак, избор између турских и латиноамеричких серија зависи од личних преференција гледаоца: неко ће више уживати у споријем, али дубљем развоју ликова и моралним дилемама, док ће други више ценити темперамент, директност и драму. У оба случаја, реч је о вредним телевизијским форматима који су освојили свет, свако на свој начин.
Закључак
Популарност турских серија у Латинској Америци за мене је један од најупечатљивијих примера како култура може прећи границе језика, географије и историје. Серије које долазе из потпуно другачијег културног контекста не само да су освојиле латиноамеричку публику, већ су постале део њихове свакодневице, у неким случајевима, чак заменивши домаће теленовеле које су деценијама биле стандард телевизијске забаве.
Кроз истраживање овог феномена, постало ми је јасно колико снажан културни утицај телевизија и медији могу имати. Турска, користећи меку моћ, успева да обликује свој имиџ у свету, не кроз политику или економију, већ кроз серије. У том смислу, турске серије постају много више од производа, оне предстваљају праве мостове међу културама.
Посебно ме дотакла прича о томе како се турске серије на Куби дистрибуирају путем „Недељног пакета“. У ери интернета и дигиталних платформи, чињеница да људи деле серије УСБ-овима, из руке у руку, говори о снази жеље за садржајем који их и повезује с остатком света, упркос техничким ограничењима.
Кроз писање овог рада, нисам само научила више о глобалној медијској индустрији и концепту меке моћи, већ сам и дубље размислила о томе како се култура „преноси“ не као готов производ, већ као искуство. Верујем да су турске серије успешне не зато што покушавају да буду „светске“, већ зато што остају аутентичне, локалне, а тиме и универзалне.
Литература
• Milovanović, A. (2023). Televizyon diziler — žanr i recepcija turskih serija. Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti, (43), 11–23.
• Berg, M. (2023) Turkish Drama Serials The Importance and Influence of a Globally Popular Television Phenomenon. Exeter: University of Exeter Press.
• Arda, Ö., Aslan, P., & Mujica, C. (2021). Transnationalization of Turkish television series. Istanbul University Press.
• Beğendik, B. (2019). Internationalization of turkish soap operas: a qualitative analysis on turkish soap opera exporters. Beykoz Akademi Dergisi, 7(2), 31-49.
• Rubio Casas, J. (2021). República de Turquía: Industrias Culturales y Creativas y Soft Power. Revista kaminu, 1(1), 67-76.
• Cassano, G. (2022). De la convergencia mediática y la proximidad cultural: La presencia turca en las pantallas peruanas. Revista de comunicación y cultura, 6, 6-
• Ivanović, Z., & Kovač, S. (2022). Kad lišće pada: pogled na turske televizijske serije i porodice. Etnoantropološki problemi, 17(2), 577–627.
• Arslan, M., & Mallı, E. (2023). The effect of the turkish series on the latin american societies in the context of the culture industry. Eurasian Research Journal, 5(3), 7-26.
• Berg, M. (2017). Turkish drama serials as a tool for soft power. Participant Journal, 14, 32–52.
Интернет странице:
https://dizilah.com/ (приступљено 15. септембра 2025).
https://www.lisanews.org/internacional/series-turcas-herramienta-de-soft-power/ (приступљено 15. септембра 2025).
https://elpais.com/internacional/2020-06-06/turquia-la-inesperada-fabrica-global-detelenovelas.html (приступљено 15. септембра 2025).
