Neosporno je da ove serije promovišu određene vrednosti. U njima se ističu religiozni običaji, tradicionalne porodične norme i nacionalni ponos. Gledaoci, često nesvesno, preuzimaju poruke koje proizlaze iz takvih narativa…
Prethodni nastavak možete pročitati OVDE
Kulturni uticaj turskih serija u Latinskoj Americi: Studija Arslana i Mallıja
U svom istraživanju The Effect of the Turkish Series on the Latin American Societies in the Context of the Culture Industry (2023), Arslan i Mali analiziraju kako turske serije utiču na kulturu, ponašanje i percepciju gledalaca u zemljama Latinske Amerike.
Kroz analizu intervjua sa ispitanicima iz Kolumbije, Ekvadora, Venecuele, Meksika, Bolivije i Dominikanske Republike, istraživanje otkriva da turske serije nisu samo popularna zabava, već i nosioci određenih poruka. Svi učesnici su potvrdili da su u nekom trenutku pratili turske serije, iako su obrasci gledanja veoma različiti – neki ih prate svakodnevno, dok ih drugi gledaju povremeno, u slobodno vreme, ili samo u određenim fazama života. Serije se najčešće gledaju preko nacionalnih televizijskih kanala, Netfliksa, YouTube-a i u manjoj meri putem Facebook-a. Posebno je zanimljivo da su u nekim zemljama, poput Ekvadora i Dominikanske Republike, turske serije gotovo u potpunosti zamenile domaće i latinoameričke produkcije na televiziji.
Turske serije ne ostavljaju utisak samo kroz naraciju i likove, već i kroz vizuelne i kulturološke elemente. Istanbulski pejzaži, raskošne vile, tradicionalna odeća, pa čak i svakodnevni gestovi, poput skidanja cipela pre ulaska u kuću ili ispijanja čaja iz malih čaša, često ostavljaju snažan utisak. Neki učesnici su čak naveli da bi voleli da žive u Istanbulu, ili da nauče turski jezik. Takođe, neki ispitanici su navodili da su tragali za minđušama ili drugim modnim detaljima viđenim u serijama, a kostimi su opisani kao „umetnost“.
Pored estetskog utiska, mnogi gledaoci su istakli da su ih turske serije motivisale da istražuju tursku istoriju, religiju, i običaje. Jedan ispitanik iz Kolumbije je naveo da mu je gledanje serija pomoglo da bolje razume islam nakon što je prešao u muslimansku veru. Drugi su se osvrnuli na porodičnu dinamiku u serijama, koju karakterišu jake emocionalne veze i poštovanje starijih, što često kontrastira sa savremenim latinoameričkim prikazima porodičnih odnosa. Pojedini učesnici su serije koristili i kao sredstvo za učenje jezika, uz napomenu da gledaju sadržaj na originalnom turskom jeziku ili sa titlovima.
Turske serije ne deluju samo na individualnom, već i na porodičnom nivou. Oko polovine učesnika je navelo da i članovi njihovih porodica redovno prate turske serije, što ukazuje na to da ovakvi sadržaji postaju deo porodične svakodnevice i kolektivne zabave. Gledanje se neretko pretvara u zajednički ritual.
Na kraju, ono što istraživanje Arslana i Malija jasno pokazuje jeste da turske serije nisu samo pasivna zabava, već aktivni oblik kulturnog uticaja. Turska kinematografija uspeva da utiče na kulturne percepcije, navike i afinitete miliona gledalaca širom Latinske Amerike. Ovakav način kulturnog uticaja, iako često bez eksplicitne političke namere, u praksi doprinosi jačanju turskog identiteta i prisustva na globalnom nivou. Time se potvrđuje da je meka moć postala ključna strategija međunarodnog pozicioniranja u 21. veku.
Uloga meke moći u savremenoj diplomatiji
U savremenom međunarodnom poretku, gde se globalni odnosi sve manje zasnivaju na sili, a sve više na uticaju i privlačnosti, koncept „meke moći“ postaje ključni alat spoljne politike. Ovaj termin, koji je 1990. godine uveo američki profesor Džozef Naj, označava sposobnost države da utiče na ponašanje drugih ne kroz prisilu, već putem kulture, ideologije i vrednosnih sistema, tako da druge zemlje same požele ono što ta država želi. Za razliku od „tvrde moći“, koja se oslanja na vojnu i ekonomsku dominaciju, meka moć koristi nematerijalne resurse: umetnost, jezik, obrazovanje, gastronomiju, medije, modu i druge oblike kulturne ekspresije.
Jedan od najupadljivijih primera savremene meke moći jeste Turska, naročito nakon dolaska Partije pravde i razvoja (PJD) na vlast 2002. godine. Pre toga, Turska je svoju političku pažnju više usmeravala na unutrašnje probleme nego na spoljnu politiku. Međutim, sa dolaskom nove političke garniture, Turska je postavila temelje za strategiju koja kombinuje diplomatiju, kulturu i identitetsko povezivanje s ostatkom sveta. Nova spoljnopolitička doktrina počiva na tri stuba: intelektualnoj promeni, ekonomskom pozicioniranju i promociji mira. Turska je promenila svoj pogled na svet, izašla iz okvira ratovske logike i usmerila pažnju ka Latinskoj Americi, Africi, Aziji i Bliskom istoku, uz istovremeno jačanje ekonomskih veza i kulturne razmene.
U okviru ove strategije, Turska je izgradila niz institucija koje predstavljaju temelj njene meke moći. Među najvažnijima je međunarodna organizacija TURKSOY, osnovana 1993. godine, koja okuplja zemlje turkijskog govornog područja s ciljem očuvanja i promocije zajedničkog kulturnog nasleđa. Organizacija je aktivna u organizaciji umetničkih manifestacija, koncerata, književnih skupova i promociji praznika poput Nevruza, koji je prepoznat i od strane UNESKO-a. TURKSOY doprinosi stvaranju osećaja zajedništva među turkijskim narodima i jača kulturni identitet regiona u kojem Turska ima lidersku ulogu.
Još jedan značajan instrument turske kulturne diplomatije jeste Institut Junus Emre, osnovan 2007. godine. Ovaj institut ima za cilj promociju turskog jezika, umetnosti i kulture u inostranstvu. Prisutnost u više od 40 zemalja sveta i širok spektar obrazovnih i kulturnih programa čine ga moćnim alatom za širenje uticaja. Što je Institut Servantes za Španiju to je Institut Junus Emre za Tursku.
Posebnu pažnju zaslužuje i turska audiovizuelna industrija, koja je postala jedan od najmoćnijih simbola turske meke moći. Projekat Midwood, poznat i kao „Holivud Istanbula“, otvoren je 2016. godine i predstavlja jedan od najvećih filmskih kompleksa u regionu. Turske televizijske serije, koje se snimaju u ovim studijima, danas se emituju u 146 zemalja i prate ih stotine miliona gledalaca. Turska je tako postala drugi najveći izvoznik serija na svetu, odmah iza Sjedinjenih Američkih Država. Ove serije ne samo da donose komercijalni uspeh, već i promovišu turski jezik, modu, društvene vrednosti i način života, čime utiču na globalnu percepciju Turske.
Ovaj model pokazuje da kultura, kada se kombinuje sa strateškim promišljanjem i političkom voljom, može postati moćan alat savremene diplomatije. Turski primer postaje sve relevantniji i za druge države koje nastoje da ostvare međunarodni uticaj ne kroz silu, već kroz privlačnost, povezivanje i kulturno razumevanje.
Više od aplikacije: Šta je zapravo Dizilah
Platforma Dizilah je digitalna zajednica namenjena fanovima turske televizijske produkcije. Njena osnovna svrha jeste da objedini sve važne informacije o serijama i omogući korisnicima da aktivno učestvuju kroz komentarisanje, ocenjivanje i praćenje sadržaja.
Na ovoj platformi korisnici mogu da otvore nalog i prate koje serije trenutno gledaju, koje planiraju da gledaju ili koje su već završili. Svaka serija ima svoju posebnu stranicu sa detaljnim opisom, glumačkom postavom, listom epizoda, datumima emitovanja, kao i ocenom publike. Korisnicima je omogućeno da ostavljaju komentare, vode diskusije sa drugim fanovima i učestvuju u glasanju za razne nagrade koje platforma organizuje.
Jedna od najkorisnijih funkcija jeste kalendar emitovanja, putem kojeg korisnici mogu videti koje se serije prikazuju tog dana u Turskoj, kao i dobijati obaveštenja o novim epizodama. Time Dizilah postaje praktičan alat za organizaciju gledanja omiljenih sadržaja.
Mnogi korisnici doprinose razvoju platforme volontiranjem, kroz unos novih informacija, prevođenje sadržaja ili promociju putem društvenih mreža. Na taj način Dizilah gradi snažan odnos sa svojom publikom, koji prevazilazi puku konzumaciju sadržaja i podstiče aktivno učešće zajednice.
Ipak, važno je napomenuti da platforma ne omogućava gledanje serija, već funkcioniše kao informativna i interaktivna baza podataka i zajednica ljubitelja turskih serija.
Dizilah, samim svojim postojanjem, promoviše međukulturalnu komunikaciju kroz zajednički interes za turske serije. Posredno, ona doprinosi međunarodnoj promociji turske televizijske produkcije i glumaca, čime se ojačava i kulturni identitet Turske. Na taj način, platforma doprinosi jačanju meke moći.
Da li je uspeh turskih serija u svetu tiha propaganda?
Poslednjih deset godina turske serije su postale globalni fenomen. Međutim, postavlja se važno pitanje: da li su turske serije samo zabava, ili i sredstvo tihe propagande i kulturnog uticaja Turske?
Neosporno je da ove serije promovišu određene vrednosti. U njima se ističu religiozni običaji, tradicionalne porodične norme i nacionalni ponos. Gledaoci, često nesvesno, preuzimaju poruke koje proizlaze iz takvih narativa. Osim toga, serije šire turski jezik, hranu, modu i način života, što mnogima može delovati kao simpatična kulturna razmena, ali na duže staze može voditi ka potiskivanju sopstvene kulture, naročito u zemljama koje ih masovno uvoze.
Latinska Amerika je jedan od takvih primera. Tamo televizijske stanice ulažu ogromne sume novca u otkup turskih serija, dok lokalna produkcija sve više stagnira. Umesto ulaganja u domaće glumce, pisce i reditelje, promoviše se strani sadržaj koji ne odražava lokalne vrednosti ni svakodnevni život. Time se slabi razvoj sopstvene kreativne industrije.
Jedan od važnih aspekata uticaja turskih serija u svetu jeste prenošenje i učvršćivanje određenih stereotipa. Muškarci su uglavnom prikazani kao autoritativni i zaštitnički nastrojeni, dok su žene često emocionalno ranjive i pasivne, njihova uloga se svodi na majčinstvo, brak i borbu za porodičnu čast. Uz to, serije često idealizuju bogatstvo i luksuz kao glavni životni cilj. S druge strane, tradicionalne vrednosti i religijski običaji se predstavljaju kao univerzalne istine, bez dublje analize ili prostora za kritiku. U međunarodnom kontekstu, ovakvi stereotipi mogu dovesti do stvaranja iskrivljene slike o turskom društvu, ali i do predrasuda o ulozi muškaraca i žena, značaju materijalnog statusa ili odnosa prema religiji. Zato je važno da se ove serije posmatraju ne samo kao zabavni sadržaj, već i kao kulturni proizvodi koji oblikuju percepciju i utiču na društvene stavove.
Iako se često misli da Zapad, posebno Evropa i SAD, nije podložan ovom uticaju, situacija je drugačija. Turske serije su sve prisutnije na globalnim platformama poput Netflixa, Amazon Primea i Disney+. Mnogi zapadni gledaoci otkrivaju tursku kinematografiju kao nešto drugačije, emotivnije i egzotično u odnosu na holivudsku produkciju. Tako Turska uspeva da se predstavi kao most između Istoka i Zapada, menjajući percepciju gledalaca o islamu, tradicionalnim društvima i regionu Bliskog istoka.
Na kraju, postavlja se ključno pitanje: da li je globalni uspeh turskih serija rezultat njihove umetničke vrednosti i produkcijskog kvaliteta, ili deo tihe, ali promišljene kulturne strategije? Verovatno oboje. Nema ničeg lošeg u razmeni kultura, ali kada jedna kultura preplavi medijski prostor druge, to može imati ozbiljne posledice po kulturni identitet i osećaj samopouzdanja kod publike. Zato je važno da uživamo u stranim serijama, ali i da kritički razmišljamo o porukama koje one nose, jer ponekad ni jedna serija nije samo obična serija.
Razlike između turskih serija i latinoameričkih telenovela
Iako se na prvi pogled čini da turske i latinoameričke serije imaju dosta zajedničkog, poput emocionalnih zapleta, ljubavnih priča i porodičnih odnosa, dublje posmatrano, one se ipak znatno razlikuju po tematici, pristupu, produkcijskim standardima i kulturološkom kontekstu.
Turske serije često balansiraju između tradicionalnih vrednosti i modernih društvenih tema. Porodica, čast, društvena hijerarhija i poštovanje prema starijima dominiraju u njihovim narativima, ali se sve češće provlače i savremene teme poput rodne ravnopravnosti, slobode izbora i sukoba generacija. Ovakva mešavina omogućava da serije istovremeno privuku i stariju i mlađu publiku. S druge strane, latinoameričke telenovele tradicionalno se fokusiraju na ljubavne i porodične drame, ali u novije vreme sve više tematizuju probleme kriminala, korupcije i nasilja. Posebno su prisutne teme vezane za narko-kartele i ulično nasilje, što odražava socijalnu realnost zemalja poput Kolumbije, Meksika ili Venecuele. Iako i u turskim serijama može biti prisutan kriminalni element, on nikada nije u centru pažnje, niti je toliko eksplicitno prikazan kao u latinoameričkim produkcijama.
Turske serije karakterišu duge epizode od 90 do 120 minuta, ali uz znatno manji broj epizoda u odnosu na latinoameričke. Epizode su ovako duge jer je svaki lik u seriji pažljivo izgrađen, i jer postoji spor, ali emocionalno intenzivan razvoj radnje, omogućavajući dublje uranjanje u svet serije. Ulaganja u produkciju su velika, počevši od raskošnih kostima, scenografije, pa do snimanja na autentičnim i često istorijskim lokacijama poput palata, starih gradova, predela u prirodi. Suprotno tome, latinoameričke serije imaju kraće epizode u proseku od 40 do 50 minuta ali zato imaju znatno više epizoda, ponekad i preko 100. Njihova snaga leži u dinamici, snažnim emocijama i čestim zapletima koji publici pružaju uzbuđenje i dramu. Snimaju se pretežno u studijima ili urbanim prostorima, sa nešto manjim produkcijskim budžetom, ali sa velikom energijom i izražajnom glumom.
Jedna od najupadljivijih razlika između turskih i latinoameričkih serija ogleda se u prikazu intimnosti. Latinoameričke serije otvoreno prikazuju strastvene odnose poput poljubaca, scena u krevetu i erotizovanih dijaloga. Uprkos duboko ukorenjenom katolicizmu, medijski sadržaji u ovim društvima nisu strogo ograničeni verskim normama, što doprinosi većoj slobodi u umetničkom izražavanju. Suprotno tome, turske serije su znatno umerenije. Ljubav se prikazuje kroz poglede, gestove, emocionalnu tenziju i spor razvoj odnosa. Poljupci su retki, a scene intimnosti su suptilne i nenaglašene. Islam kao dominantna religija u Turskoj utiče na moralni okvir televizijskih sadržaja, pa se u skladu s tim i primenjuju stroge norme cenzure. Zbog toga su turske serije često prilagođene porodičnom gledanju, što ih čini pristupačnijim širem krugu gledalaca.
Može se reći da turske serije svojim narativima vraćaju publiku tradicionalnim vrednostima. One ne samo da prikazuju porodicu kao centralni stub društva, već kroz religijske i kulturne elemente (kao što su molitve ili poštovanje starijih) uspevaju da se povežu sa gledaocima različitih generacija. Latinoameričke serije, s druge strane, nude više brzog ritma, strasti i dramatičnih obrta, što odgovara publici koja voli intenzivne i dinamične priče.
Ipak, izbor između turskih i latinoameričkih serija zavisi od ličnih preferencija gledaoca: neko će više uživati u sporijem, ali dubljem razvoju likova i moralnim dilemama, dok će drugi više ceniti temperament, direktnost i dramu. U oba slučaja, reč je o vrednim televizijskim formatima koji su osvojili svet, svako na svoj način.
Zaključak
Popularnost turskih serija u Latinskoj Americi za mene je jedan od najupečatljivijih primera kako kultura može preći granice jezika, geografije i istorije. Serije koje dolaze iz potpuno drugačijeg kulturnog konteksta ne samo da su osvojile latinoameričku publiku, već su postale deo njihove svakodnevice, u nekim slučajevima, čak zamenivši domaće telenovele koje su decenijama bile standard televizijske zabave.
Kroz istraživanje ovog fenomena, postalo mi je jasno koliko snažan kulturni uticaj televizija i mediji mogu imati. Turska, koristeći meku moć, uspeva da oblikuje svoj imidž u svetu, ne kroz politiku ili ekonomiju, već kroz serije. U tom smislu, turske serije postaju mnogo više od proizvoda, one predstvaljaju prave mostove među kulturama.
Posebno me dotakla priča o tome kako se turske serije na Kubi distribuiraju putem „Nedeljnog paketa“. U eri interneta i digitalnih platformi, činjenica da ljudi dele serije USB-ovima, iz ruke u ruku, govori o snazi želje za sadržajem koji ih i povezuje s ostatkom sveta, uprkos tehničkim ograničenjima.
Kroz pisanje ovog rada, nisam samo naučila više o globalnoj medijskoj industriji i konceptu meke moći, već sam i dublje razmislila o tome kako se kultura „prenosi“ ne kao gotov proizvod, već kao iskustvo. Verujem da su turske serije uspešne ne zato što pokušavaju da budu „svetske“, već zato što ostaju autentične, lokalne, a time i univerzalne.
Literatura
• Milovanović, A. (2023). Televizyon diziler — žanr i recepcija turskih serija. Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti, (43), 11–23.
• Berg, M. (2023) Turkish Drama Serials The Importance and Influence of a Globally Popular Television Phenomenon. Exeter: University of Exeter Press.
• Arda, Ö., Aslan, P., & Mujica, C. (2021). Transnationalization of Turkish television series. Istanbul University Press.
• Beğendik, B. (2019). Internationalization of turkish soap operas: a qualitative analysis on turkish soap opera exporters. Beykoz Akademi Dergisi, 7(2), 31-49.
• Rubio Casas, J. (2021). República de Turquía: Industrias Culturales y Creativas y Soft Power. Revista kaminu, 1(1), 67-76.
• Cassano, G. (2022). De la convergencia mediática y la proximidad cultural: La presencia turca en las pantallas peruanas. Revista de comunicación y cultura, 6, 6-
• Ivanović, Z., & Kovač, S. (2022). Kad lišće pada: pogled na turske televizijske serije i porodice. Etnoantropološki problemi, 17(2), 577–627.
• Arslan, M., & Mallı, E. (2023). The effect of the turkish series on the latin american societies in the context of the culture industry. Eurasian Research Journal, 5(3), 7-26.
• Berg, M. (2017). Turkish drama serials as a tool for soft power. Participant Journal, 14, 32–52.
Internet stranice:
https://dizilah.com/ (pristupljeno 15. septembra 2025).
https://www.lisanews.org/internacional/series-turcas-herramienta-de-soft-power/ (pristupljeno 15. septembra 2025).
https://elpais.com/internacional/2020-06-06/turquia-la-inesperada-fabrica-global-detelenovelas.html (pristupljeno 15. septembra 2025).
