Bolivija je ipak zemlja sa tradicijom socijalne mobilizacije, koja teško da će dozvoliti potpunu restauraciju bez otpora. Masovno glasanje „protiv svih“, simbolička težina Eva Moralesa i nagomilano iskustvo narodnih pokreta ukazuju na to da će svaki pokušaj demontiranja dostignuća progresivnog ciklusa naići na opoziciju.
Opšti izbori u Boliviji, održani avgusta 2025. godine, predstavljaju prekretnicu u novijoj istoriji zemlje. Neočekivana pobeda Rodriga Paza u prvom krugu sa 32% glasova i ulazak Horhea Kiroge u drugi krug sa 27% odražavaju politički zaokret koji je, mada predvidljiv u smislu da levica doživljava dugotrajnu krizu, ipak zapanjujući razmerama poraza Pokreta ka socijalizmu (MAS) i njegovih saveznika. Politička sila koja je vladala Bolivijom skoro dve decenije svedena je na marginalnu ulogu u Kongresu i eliminisana iz predsedničke trke, što označava kraj istorijskog ciklusa.
Iznenađenje je priredio Rodrigo Paz. Samo nekoliko nedelja pre glasanja, bio je treći u anketama sa 10% podrške. Njegov nagli uspon je uslovljen spojem faktora: iscrpljenošću MAS-a, ekonomskom krizom koju karakteriše inflacija cena hrane, nestašica goriva i dolara, kao i nesposobnošću levice da održi jedinstvo nakon svađa između Eva Moralesa i Luisa Arsea. Paz je pobedio predstavljajući se kao manje desni kandidat od drugih opozicionara, sa govorom u kome je mešao red, religiju i pomirenje, obećavajući neposrednu rentu za građane od korišćenja prirodnih resursa. Ova nova priča, delimično nadahnuta figurama kao što je Najib Bukele, pokazala se privlačnom za birače koji nisu želeli da se pridruže Moralesovom pozivu da glasaju za sve opcije „protiv“, ali nisu podržavali ni ultradesnicu.
Horhe Kiroga je, naprotiv, otelotvoravao prejemstvenost tradicionalne desnice. Povezan sa prevratom iz 2019. godine i neoliberalnim nasleđem privatizacije, njegov profil je bio predvidiv za biračko telo. Njegov ulazak u drugi krug odražava kako očuvanje konzervativnog sektora, tako i želju elita da vrate Boliviju u poredak koji je postojao pre 2005. godine. Njegov mogući program usmeren je na privatizaciju, otvaranje prema stranom kapitalu i spoljnu politiku bližu SAD.
Poraz MAS-a ne može se objasniti bez uzimanja u obzir unutrašnjih nesuglasica koje su ga razdirale. Zabrana Evu Moralesu da se kandiduje i njegova odluka da se založi za glasanje protiv svih kandidata, koje je dostiglo 19%, sa praznim listićima 22%, pokazali su da je njegovo vođstvo još uvek u snazi, ali su takođe otkrili stratešku grešku: ti glasovi, da su bili usmereni na jednog kandidata, mogli su promeniti rezultate. MAS je zaglibio u bratoubilačke sporove, s kandidatima poput Andronika Rodrigeza ili Eduarda del Kastilja, koji nisu imali dovoljno snage da zamene Evovo istorijsko vođstvo. U kontekstu ekonomske krize i institucionalne istrošenosti, levica je izašla oslabljena i na kraju otvorila put desnici.
Neposredna podrška Samuela Dorija Medine Rodrigu Pazu potvrdila je rekompoziciju konzervativnog spektra. Sa 20% osvojenih u prvom krugu, njegova podrška je ključna da se Paz učvrsti u drugom krugu. Zauzvrat, sasvim je predvidivo da će on tražiti udeo vlasti u ekonomskoj politici i učešće u strateškim sektorima, kao što je litijum. Ovaj potez odražava ponavljajuću se pojavu u Latinskoj Americi: stvaranje pragmatičnih desnocentrističkih koalicija, čiji je glavni cilj neutralisanje ili poništavanje socijalnih reformi koje promovišu napredne vlade.
Međunarodnu ocenu ovih rezultata nije trebalo dugo čekati. Dok su mediji poput El Deber u Santa Kruzu pozdravili trijumf Paza kao olakšanje posle godina hegemonije MAS-a, novine poput El Mundo u Španiji predstavile su ga kao „kraj indijanske revolucije“. Ova linija izlaganja pokazuje da ono što se dogodilo u Boliviji nije samo smena unutrašnjeg ciklusa, već i geopolitički signal: Sjedinjene Države vraćaju strateškog partnera u Južnoj Americi, slabeći zbližavanje koje je zemlja izgradila sa Kinom, Rusijom i BRIKS-om poslednjih godina.
Posledice tog zaokreta su brojne. U unutrašnjoj politici, društveni slojevi stanovništva koji su imali koristi od procesa promena — autohtoni narodi, seljaci, gradski radnici — suočavaju se s pretnjom gubitka zastupljenosti i programa preraspodele. Plurinacionalni preobražaj države, koji je priznavao kulturnu i političku raznolikost Bolivije, može biti preispitan ili ograničen. U spoljnoj politici, kurs otvorenosti, koji se nazire kod Paza i Kiroge, nagoveštava veću zavisnost od međunarodnih finansijskih organizacija i manju okrenutost alternativnim savezima.
Bolivija je ipak zemlja sa tradicijom socijalne mobilizacije, koja teško da će dozvoliti potpunu restauraciju bez otpora. Masovno glasanje „protiv svih“, simbolička težina Eva Moralesa i nagomilano iskustvo narodnih pokreta ukazuju na to da će svaki pokušaj demontiranja dostignuća progresivnog ciklusa naići na opoziciju.
Prema tome, poraz DES-a nije samo gubitak na izborima: to je otvaranje novog političkog ciklusa, u kojem se odlučuje o socijalnom i geopolitičkom kursu Bolivije. Vakuum koji je DES ostavio ne jemči automatski stabilnost za desnicu; naprotiv, otvara scenario borbe, u kojem će civilno društvo i narodne snage igrati ključnu ulogu. Bliska budućnost zavisi od toga da li će prelaz biti potpuna neoliberalna restauracija ili će se pojaviti sposobnost obnavljanja progresivnog projekta pomoću drugih oblika vođstva.
