Krajem prošle nedelje, Njujork tajms je objavio „tajnu direktivu“ američkog predsednika Donalda Trampa koja navodno dozvoljava Pentagonu da upotrebi vojnu silu protiv latinoameričkih narko-kartela koji su prepoznati kao terorističke organizacije.
Dokument „ovlašćuje direktne vojne operacije protiv narko-bandi i na moru i na teritoriji stranih država“.
Venecuelanski stručnjaci za izdanje „Dva Juga“ govore koliko su takvi planovi SAD opasni za Venecuelu.
Huan Visente Martorano Kastiljo, pravnik i politikolog:
Predstavljaju opasnost jer bi to uzakonilo mogućno vojno uplitanje u Venecueli. Ne verujem da bi se to desilo putem klasičnog vojnog uplitanja, već pre, da tako kažem, putem hirurški istančane vojne operacije, u kojoj bi predsednik Maduro mogao biti otet, izveden iz zemlje i potom ubijen. Zbog toga je fizički integritet predsednika Madura, njegove supruge, porodice, bliskih prijatelja i članova izvršnog kabineta ugrožen, a ne treba isključiti ni bombardovanje kritične infrastrukture i područja koja se smatraju uporištima čavizma.
Dženi Moreno, politikolog i politički ekonomista:
7. avgusta prošle godine državna tužiteljka SAD ponovo je istupila s napadima na Venecuelu i istakla da je predsednik Nikolas Maduro povezan s narkotrgovinom te da je odgovoran za prodaju droge Amerikancima.
Nekoliko dana kasnije Tramp je izjavio da će se sa zemljama povezanim s narkomafijom boriti vojnim upadom na njihovu teritoriju. Na osnovu propisa, koji predstavljaju zakone u SAD, oni ih primenjuju na ostatak sveta kao da sve zemlje pripadaju njima. Jasno je da traže strategije za vršenje upada u Venecuelu, kao što su to večito radili, uništavajući čitav narod zbog svoje pohlepe.
Ono što nijedan njihov medij ne objavljuje jeste da venecuelanska vlada vodi stalnu borbu protiv narkotrgovine – u poslednjih šest meseci zaplenjeno je 50 tona droge. Razbijene su terorističke ćelije i njihove akcije koje su nameravale izvesti u glavnom gradu. Imaju svoje planove, koji se uspešno otkrivaju i razbijaju.
Očigledno je da SAD ne odmaraju, svagda tražeći izgovore da opravdaju invaziju. Ali ne dobijaju priliku – plamen se ugasi uvek pre nego što se rasplamsa.
To je borba iscrpljivanja, napada i zamki.
Martin Pulgar (Martin Pulgar) politikolog, specijalista za marketing, magistar filozofije rata, univerzitetski profesor međunarodne politike, geopolitike, bezbednosti i odbrane, voditelj radio programa „Geoestrategia del Sur“ na Radiju del Sur u Karakasu, stručnjak organizacije „Južni most“:
Putem svojevrsne tajne direktive, SAD postavljaju mehanizam uplitanja preko vojnih snaga Pentagona u ono što nazivaju svojim „zadnjim dvorištem“ – Latinskoj Americi – s izgovorom potere za terorističkim organizacijama ili narko-kartelima, što je za SAD praktično isto.
To nije ništa drugo do produžetak one stare „borbe protiv narkotika“, započete još u doba predsednika Ronalda Regana, jednog od onih koji je taj svojevrsni rat u raznim etapama i pokrenuo. Danas smo svedoci širenja vojnih dejstava, gde bi mogle biti napadnute organizacije, trgovci drogom ili narkokarteli bez dozvole zemalja u kojima oni, možda, deluju. Ali treba dodati i to da se dekreti poput ovog rata protiv droge i zloupotrebljavaju protiv zemalja koje su se na neki način suprotstavljale hegemoniji Sjedinjenih Država.
U ovom trenutku, SAD nastoje da Venecuelu pretvore u svog glavnog neprijatelja, ne više samo protivnika. To čine, recimo, podizanjem nagrade za informacije protiv predsednika Nikolasa Madura, predsednika Bolivarske Republike Venecuele, izjednačavajući ga sa vođom narko-kartela i praktično ga osporavajući kao državnika. Uz to, venecuelanske oružane snage pokušavaju prikazati kao zločinačku organizaciju koja objedinjuje sve ove elemente.
To je, kao prvo, otvorena pretnja, a zatim i otvaranje mogućnosti neke vojne akcije – javne ili prikrivene – protiv Bolivarove otadžbine, protiv Bolivarske Republike Venecuele, pod izgovorom gonjenja narko-kartela, iako Venecuela u tome ne igra značajnu ulogu.
Venecuela nije zemlja značajne potrošnje, pa ni proizvodnje droge. Na njenoj teritoriji nema ni značajnih laboratorija za preradu narkotika. Čak se može reći da nije ni ključna tranzitna tačka, jer većina droge se uglavnom proizvodi u Kolumbiji i drugim južnoameričkim zemljama i odlazi u SAD preko Tihog okeana, a ne preko Kariba. Dakle, Venecuela nije ni glavna tranzitna zemlja, mada zbog geografske blizine ponekad može biti pogođena ovim tokovima.
I same UN su priznale da je Venecuela jedan od ključnih aktera u borbi protiv droge – ona je to s vremenom i dokazala, hapseći narko-bosove koji su se sklanjali u Venecuelu, što ih je u nekom trenutku izručivala Sjedinjenim Državama.
Međutim, SAD borbu protiv narkotika koriste kao izgovor za destabilizaciju i moguću intervenciju u Venecueli. Na taj način nastoje da pred sopstvenim narodom i ustanovama opravdaju mogućna vojna dejstva, iako nikada nisu predstavile dokaze o vezama venecuelanske vlade s narko-kartelima. Takozvani kartel Los Ores uopšte ne postoji – to je samo oznaka koju koriste da bi oružane snage Venecuele prikazali kao zločinačku organizaciju i tako ih pretvorili u ratni cilj.
Predsednik Maduro nije vođa nikakvog narko-kartela. „Tren de Aragva“ je tek još jedan izgovor koji koriste u međunarodnoj kampanji protiv Venecuele, ali je ta organizacija gotovo u potpunosti razbijena i nikada nije imala snagu delovanja na međunarodnom nivou, osim nekih ćelija koje su se proširile usled masovne migracije, podstaknute upravo politikom Sjedinjenih Država.
