Причом истоветног наслова (Срећан пут, господине Председниче) Габријел Гарсија Маркес започиње збирку приповедака Дванаест ходочасника (Doce cuentos peregrinos, 1992), код нас преведену као Дванаест прича из туђине (Дечје новине, 1999).
Фабулу је Маркес искористио из живота, иако нам није открио идентитет свог главног јунака. Шта више, оставио га је безименог. У питању је бивши председник неке – не каже се које – карипске државе. Мужевни старац, кнежевских манира, стиже у Женеву да се оперише. Председник ће, седећи у јефтиним локалима, чак три пута завирити у талог кафе. Каква ли га судбина чека?
Двоје људи бедних примања, болничар Омеро (Хомер) и његова жена Лазара, помажу Председнику да распрода своје драгоцености (златне сатове и драго камење), иако су спочетка планирали да га опељеше. Јер, стари моћник толико је осиромашио да нема довољно новца ни за болничке трошкове. После операције његово достојанство се топи. Он се вајка свом сународнику Омеру: „Драги мој пријатељу, најгоре што може да се деси нашој јадној земљи јесте да јој ја будем председник.“ Тако отужан и усукан, Председник изазива сажаљење Омера и Лазаре, који га примају у свој стан и негују неколико месеци трошећи на њега уштеђевину своје деце. На зиму, доплаћују му возну карту Женева–Марсеј, одакле ће Председник отпловити бродом на Карибе. Снег веје, воз одлази, лако обучени Председник маше онемоћалом руком (штап му је упао међу точкове воза).
После годину дана, у исцрпном писму, Председник обавештава своје добротворе о плановима да у својој домовини стане на чело покрета обнове.
Крај приче.
Е сад, шта је Маркеса могло да привуче овој сторији? У њој се може препознати структура новинске вести за рубрику „Веровали или не“ (Двоје сиромашних избеглица финансијски помогли некад најмоћнијег човека Централне Америке).
Зашто нас писац анестезира причом о јадном старцу, кад је реч о потрошеном и егоцентричном диктатору? Можда нас позива да се сажалимо на његову немаштовиту, приземну, отмену али моћи жедну појаву? Или нам поручује да смо сви ми глумци на даскама Живота, па и такви као што је el Presidente?
Маркес се и пре бавио диктаторима Јужне Америке и Кариба. Скоро две деценије пре ове приче описао је чудовишну опсесију влашћу у тешком али успелом роману Јесен патријарха (El otoño del patriarca, 1975).
Ипак, зашто причу Срећан пут, господине Председниче Габо није бацио у смеће, остаће енигма. Шта је толико бизарно у исхлапелом моћнику који би да се под старе дане врати на трон? Барем такве ствари виђамо сваки дан.
Габријел Гарсија је прешао на Другу страну 17. априла 2014. године. Од пре неки дан придружио му се стари ривал Марио Варгас Љоса, за живота ништа мање заокупиран диктаторима. Сад измирени нобеловци гледају на нас смућене са блаженим смешком и сажаљењем.
Извор: Искра
