У свом иступању од 1. марта пред оба дома Конгреса, председник Хавијер Милеј поновио је да је један од циљева његове администрације смањење учешћа државе Аргентине на 25% БДП-а. Не намеравамо да се задржавамо на оповргавању, са становишта историје економских идеја или економске теорије, бесмислености његовог предлога.
Многи научници су посветили бројне списе оповргавању председничких изјава, показујући да је „стварно постојећим капитализмима“ – а не онима који се хаотично врте у Милејевој глави – увек била потребна потпора коју обезбеђује држава. Како у фази увођења, као у првобитној акумулацији, тако и у зрелом узрасту, да се капиталистима олакша вођење пословања и, пре свега, да се спасе кад год капитализам уђе у кризу или је угрожена његова репродукција. Значајнији примери укључују државну помоћ капитализму током Велике депресије 1930-их или, у скорије време, спасавање банака и великих предузећа током такозване „хипотекарне кризе“ 2008.
Оставимо ту предисторију по страни и погледајмо напредне капиталистичке системе нашег доба да видимо колики је удео државе, мерено висином државне потрошње, у сваком од њих. За разлику од онога што председник тврди, развијене капиталистичке земље карактерише снажно присуство државе, мерено високим нивоом државних расхода у односу на њихов БДП. У Француској су, на пример, 2023. године државни расходи износили 57% БДП-а; у Финској, 55,8%; следила је Италија са 53,8%; Белгија, 53,3%; Аустрија, 52,7%; Шведска, 49,4%, за исту годину и увек у односу на БДП. Немачка, традиционално верна економској ортодоксији и којом увек управљају конзервативне или десничарске социјалдемократске снаге, показала је државне расходе од 48,4%.
Да ли је могуће да је руководство свих ових земаља напредног капитализма пало у руке „пореских дегенерика“ да усвоје дисквалификујући и увредљиви речник који се Милеју толико допада?
Очигледно није. Чак и ако погледамо бројке за Сједињене Државе, земљу развијеног света с најнижим односом државних расхода према БДП – а самим тим и с најлошијим квалитетом социјалних услуга међу земљама Г20 – тај однос је 36,3%, једанаест процентних поена изнад раја у који садашња власт жели да нас одведе.
Ако би се Милејев предлог остварио, Аргентина би имала профил државних расхода у односу на БДП упоредив с оним у неким од најнеразвијенијих земаља света. Мауританија, на пример, са 24,9% државних расхода у односу на њен БДП, веома добро илуструје какве би могле бити последице кретања у правцу који је предложила влада: 67% људи је испод границе сиромаштва и има скандалозну стопу смртности новорођенчади од 47,9 на хиљаду живорођених. Мали, који се граничи с Мауританијом је још један случај који треба узети у обзир: његов однос је 25,7% и његова корелација са практичним одсуством државе је 80,5% људи испод границе сиромаштва и ужасавајућа стопа смртности одојчади од 64,1 на хиљаду живорођених. Да ли је то Аргентина коју желимо?
На Карибима, хаићанска трагедија у мрачним цртама приказује шта се дешава када се дистопија анархокапитализма примени у пракси. У тој земљи, првој која се осамосталила у нашем делу Америке (1804, поразивши Наполеонову војску), однос државних расхода/БДП је 6,40%. Без државе, без јавног здравља и образовања, без оружаних снага и полиције; нема улагања у путеве, мостове и стамбене просторе; без правног поретка за кажњавање злочинаца, случај ове немирне земље показује шта се дешава када друштво остане без државе – у случају Хаитија, уништеног узастопним инвазијама Сједињених Држава и окрутним диктатурама које је наметнуо Вашингтон –: друштво назадује ка страховитом „природном стању“, приказаном од Томаса Хобса, у којем је човек човеку – вук. Без државе, преовладава приватно насиље, а земља је на милости наоружаних банди које вршљају посвуда. Потресан пример Хаитија је крајњи случај, али он својом жестоком претераношћу илуструје тужан исход који се надвија над друштвом када његов државни поредак нестане. Надајмо се да се кртица која се увукла у црева аргентинске државе са злом намером да је уништи изнутра може зауставити пре него што буде прекасно.
Извор: Acción
