Наслов ове белешке у неколико речи сажима резултате широко изрекламираног сусрета CPAC, Конференције конзервативне политичке акције, одржане у Буенос Ајресу прошле среде. Упркос напорима ратоборних либартаријанаца и подршци велике легије „коверташа“ који се роје у медијској и политичкој сфери, главна сала која је требало да буде испуњена присталицама „Новог поретка“, предложеног од искупитеља Запада, изгледала је једва педесет посто заузета.
Квалитет говорника на ономе што се сматрало „најважнијим конзервативним самитом на свету“ није био ништа мање разочаравајући. Било је упадљиво одсуство фигура које су сматране истакнутим представницима реакционарне мисли: ни Доналд Трамп ни Илон Маск нису сматрали потребним да допутују у Буенос Ајрес и прошетају Пуерто Мадером. Са своје стране, Жаир Болсонаро и Стив Бенон, „органски интелектуалац“ и међународни артикулатор неофашистичке деснице, ограничили су се на слање снимљених порука. Уместо њих, дошао је Сантјаго Абаскал, вођа Вокса, заљубљен у Буенос Ајрес, град у који се враћа већ трећи пут, пошто му послови очигледно иду боље овде, него у Мадриду. Трамп није дошао нити послао поруку, али је послао своју снају Лару (а не своју ћерку, како су тврдили неки новинари) удату за Ерика Трампа, једног од магнатових синова.
Укратко, интелектуална и политичка садржајност овог међународног догађаја о коме се много причало остављала је желети боље. Правде ради, треба признати да ни оне конклаве што су претходиле нису биле много садржајније, пошто су, на крају крајева, сиромаштво и анахронизам конзервативне мисли непоправљиве особине, колико год се пропагандно управљало њиховим доприносом.
У сваком случају, поштено је признати да се ужас CPAC конференције у Националној луци, Мериленд, 23. фебруара ове године није поновио у Аргентини. Том приликом је реч узела усијана глава по имену Џек Пособјец, који је своје излагање започео речима „Добродошли на крај демократије – ми смо ту да је потпуно срушимо. Нисмо ишли до краја 6. јануара (има се у виду јуриш на Капитол 2021. године), али ћемо настојати да је се решимо… јер, не треба сва слава да припадне влади, већ Богу“. Медијска олигархија, како овде, тако и широм Запада, пажљиво је прокоментарисала ову епизоду и извукла закључке из ње. Пособјец, као и Милеј с већином либертаријанаца, не верује у демократију. Тако је барем рекао. Наши обично избегавају било какав одговор на ту тему.
За затварање је заслужан председник, који је, веран свом стилу, распалио с тирадом против „усраних левичара” и „осиромашених комуниста” – теоретских категорија које, изгледа, не потичу ни из аустријске школе ни из текстова патријарха „анархокапитализма“, Мареја Ротбарда, већ из сумњивог доприноса – рекох ли „доприноса“? – Аргентине политичкој философији крајње деснице.
Осим што је изазвао уобичајену катаракту увреда и грубости веома лошег укуса, недостојних његове магистратуре и срамотећих нас пред целим светом, Милеј је настојао на томе да је циљ његове администрације – постићи уништење државе и успоставити владавину тржишта, дистопију каква никада није виђена на овој планети и која постоји само у његовој успаљеној машти. Све то се тобоже правда потребом да се становницима ове напаћене земље обезбеди „живот, слобода и приватна својина“. Живот који за огромну већину становништва постаје све јаднији, изузев режимских миљеника, чије џепове Милеј упорно жели да напуни. Слобода смањена репресијом „безбедносних снага“ и нападима на критичко новинарство, а такође и ограничена, јер су за уживање у слободи потребни пристојни услови за живот – данас ускраћени све већем броју Аргентинаца. Да и не говоримо о приватној својини, чија се скандалозна концентрација само повећала током мандата садашње власти, показујући да се наша демократија претворила у жалосну плутократију, где богати владају искључиво за богате.
За ове сва помоћ државе; за бригу о сиромашнима и угроженима постоје тржишне силе, које ће полако али неумољиво спроводити дуго жуђену еутаназију сиротиње. А за оне који протестују против толике неправде, председнички одговор красноречиво илуструје размере нашег демократског назадовања: „Баш ме брига!“ – је фраза коју је Милеј више пута искористио да улепша свој говор.
Извор: Página|12
