Милејева влада има више проблема с унутрашњим притисцима него са тобожњом „опозицијом“.
С „опозицијом“ је већ осмишљена театрализација трговине која иде чврсто и по плану (Кристина неће бити затворена јер би то било убијање коке која носи златна јаја, док је обична, понављана претња да ће је стрпати у затвор много сочнија за њихове интересе). Ни синдикати нису страшни, осим неких намештених чарки између две дремке.
Ако негде Милеј трпи прави притисак, онда је то у сопственом пољу, било у влади с колико жестоким, толико и лудим препиркама, било у његовом изборном окружењу са пољопривредно-сточарском олигархијом која је, премда носи америчке или британске дресове, деценијама гомилала масно богатство у Азији, тржишту које је одлучна да не изгуби.
Исто се десило и у Болсонаровом Бразилу, једнако или чак више антикомунистичком од Милеја, само што му је веома моћна бразилска пољопривредно-сточарска олигархија од почетка то јасно ставила до знања и Болсонаро се нашао у строју, а да није чак ни натукнуо о изласку из БРИКС-а, штавише… морао је одати почаст незнаном војнику у Москви, комунисти, разуме се.
И у Бразилу и у Аргентини, најуздржаније беху нове финансијске олигархије, али у којој мери ће ти пацови остати у истом чамцу после неизбежног атлантистичког финансијског бродолома? Хоће ли неуспелу револуцију левице, прожете фондацијама, ЦИА-ом, сорошевим НВО и другим малтузијанским „филантропима“, на крају определити олигархије, које ће бити принуђене на геополитички скок?
Мислим да преговори са Кином (и Русијом) без узнемирења Трампа нису изазов. То је наметнута стварност, видећемо како ће се њом управљати.
Из САД, чији су изгледи све само не јасни – каква би се перспектива могла насликати с претњама територијалне фрагментације, имајући у виду отпор Трампу у неким државама, кадрим да постану независне, или нимало непригушене гласине о грађанском рату? Да не говоримо о фолклорном коначном решењу које обично дају онима што сметају.
Или одавде, где је једино што Милеја држи на председничком положају (што није исто што и власт) иста она „опозиција“ која га је подигла на врх тог стуба. С људима који гледају тениски меч, ћутке прате лоптицу… и не схватају кад коме припада бод.
Да извините. Ја сам Енрике Бокс, Црна овца.