Ајлин је седела на паркету пуштајући да јој навуку опанке. Научила је да се то тако зове. Није ишло лако. Дебеле, вунене чарапе су се протезале до колена и чинило јој се да је хладе. Шарени тонови су формирали црвено-плави колорит наспрам белих празнина. Дугачке пантљике које су држале кожне балетанке обавијале су се око чланака пуштајући да се плетене вуна и кожа стопе у једно. Иако је све било ново, ништа јој није било непознато. Ова далека земља имала је сличности са њеном домовином. У сећање јој дођоше приче њене баке.
Живот у Андима је узбудљив онолико колико га људи учине таквим. Изолованост и висине имају своје добре стране. Пријатност климе и шуме привлачи и везује невидљивим нитима благостања. Али човек има потребу за везивањем и повезивањем. Да би се приближио животу у подножју, би одлучено да се исплете мост. Годинама су спремани конопци и како то ови овде зову, дрндала се вуна. Плетење у дечје кике трајало је месецима, јер су додавани нови слојеви. Дебљина ужади се повећавала и комбиновала са животињском кожом и реповима. Са првим зрацима сунца жене су одлазиле у кањон не схватајући шта се тачно од њих тражи. Мушкарци, задужени за снагу и за одлуке управљали су радовима. Пројектовани мост је почео да добија обрисе. А онда су сви још јаче прионули на рад. Сваким даном се повећавала његова дужина, а кад плетење конопа дође до краја жене поседаше да гледају како ће га мушка снага дићи у висине. Завијорио се попут заставе изнад кланца који је господарио тим делом планине. Чврстина је брисала сваку несигурност преласка и убрзо су се сви нашли на мосту да га испробају. Да му се радују и да славе својих руку дело. Свечаност је обележила отварање нове везе са градом у долини.
Куско је био дом и Ајлин је била свесна културе којој припада и њене традиције. Мада одише модерношћу, он се чврсто држи прошлости и њених казивања. Још као дете је слушала Панову флауту и упијала мир којим се плови небом. Машта се будила, летела је свуда и обишла целу земљу. Како је расла, снови јој просуше стварност пред њу. Гледала је мушке у дугачким сукњама како играју на прослави Дана независности. На главама широке капе дубоких спуштених обода са којих су висиле фронцле које су сакривале лице. Знала је ту сторију. Игра се зове Уитити и сећа на времена кад су мушкарци били ратници и кад су се маскирали да би заварали непријатеља. Временом су љубавна удварања заузела место ратничких игара и у њој се роди жеља да заигра ту игру. Перу Мултиколор је имао седиште у Лими, али је у Куску формиран његов огранак.
Путовања по свету су дошла као бонус. Лусеро је спас из саобраћајем угушене Лиме тражила у шаренилу ношњи и ритму традиционалних инструмената. Раширене руке у дијагонали су јој заличиле на крила која је могу одвести где год пожели. А сада су је довела у ову зелену земљу. Свуда је било зелено дуж аутобуских рута којима су се кретали. Простор је био испуњен миром, за разлику од њеног града. Овде људи живе спорије, бар јој се тако учинило. Мала су земља, али су дубоко везани за традицију. То јој се свиђало. Њихови кораци нису тешки, али витлају оним марамицама и трче као да их сам нечастиви гони. Брзи су, весели су, гласни су. Све јој то није скидало осмех са лица. И док показује перуанске кораке, она је истински срећна. За два дана је празник, дочекаће га у Србији, на Балкану. Мислила је како ове две земље имају пуно сличности.
Ближио се крај интервјуа и Моника је ожеднела. Донесоше јој пиво, али жена плаве косе их позва у дворану. Послушно устаде и крену у велику салу. Хуан је већ постајао модел. Облачили су му традиционалне панталоне и стављали широки појас око струка. Извињавали су се што нема беле кошуље, али капа је, свакако, пружала различит доживљај у односу на њихове шешире. Зову је шајкача. Прслук је био дебео, као и чарапе. Зими греју, лети хладе, тако су му објаснили. Кад у селу загризе зима, само вуна спасава од цикоте. И тако се облаче и у мају, за њихов Ђурђевдан. Иако је дубоко пролеће, они носе плетену, зимску одећу. Кошуље су им везене у разнобојним дезенима. А главно обележје тог празника им је цвеће. Праве венце од цвећа и пролазе испод њих. Ако ти нека девојка стави венац око врата, значи да јој се свиђаш. Било је другачије, али му се свиђало.
Моника зачас скиде прегачу и навуче своје хеланке и назувице. Играла је боса да би се нагласили елегантни покрети доњих удова. „Замислите реку са ваше десне стране“, објашњавала је. „Сад је прескачите.“ И можда би се у природи речица прескочила лагано, у једном кратком скоку. Ова замишљена изискивала је високо дизање ногу, под оштрим угловима. Снажни одбачаји су се низали наглашавајући потребну снагу којом се иде кроз живот. „Снага је основна одлика свих наших игара. Било да долазе са пацифичке обале, андских тераса или карипских острва. Авокао и Бамбуко, Мазурка и све остале игре се карактеришу великом снагом.“ Хуан је следио њене грациозне покрете и увијао куковима подижући руке. Шаку партнерке је држао сигурно, омогућавајући јој да изведе окрет док је он на коленима. „И они брзо уче“, мислио је.
Иза бине се одвијао стварни живот. Костими су добијали завршну припрему, обавезна вода би разграбљена за тили час, а опуштеност није напуштала ниједно тело које ће те вечери извести наступ. Размењивани су погледи, скривене симпатије су се показивале отвореније. Мрак се већ спустио уносећи мирисе тајни и нових сокова живота. Музика се ширила простором. На једној малој бини затекао се свет уједињен у игри и радости живота. Док из телевизијских екрана долазе страшне претње ратом и док свет живи са спортистима, неки обични људи играју и путују светом. У сваки покрет уносе душу да би изнедрили унутрашњи мир и испунили се срећом.
Хесус је свирао док су му се углови усана ширили обасјавајући лице срећом. Успео је данас да се чује са Гвадалупе. Тамо је било тек јутро и сви су већ ушли у свечано расположење. Обављале су се припреме за традиционални ручак. Свуда се осећала празнична атмосфера, а музика је свирала од раног јутра у свакој четврти. Данас је саобраћај био проређен, сви су већ стигли на планиране дестинације. Дан протиче у ишчекивању вечерњег славља и игре и песме на највећем тргу у Лими. „Мирна је и чека ватромет“, говорила му је жена док је миловала огроман трбух. „Надам се да неће журити и да ће те сачекати да се вратиш.“
Његови компањони су играли као да су код куће. Ударали су петама из све снаге и вртели се као на вртешци. Провлачили су се испод разнобојних гирланди славећи зов љубави. Руке су мењале десну па леву дијагоналу. Бучно су узвикивали. Црвени унутрашњи ободи капа скривали су богатство боја на горњој страни која се показивала приликом проласка кроз замишљену капију. Једнаке боје блузе којима је доминирала краљевска тамноцрвена биле су прошаране црним парчићима, белим тачкама, жутим и светло циклама нискама. Рукав је при шаци био карактерисан са неколико узаних шарених редова да отвори пут ка тоновима женске сукње која се испод црне прегаче настављала у шареном ткању којим су преовладавали светлоциклама и жути квадрати. Потпуно упарено, мушке кратке панталоне до испод колена биле су црне, са низовима белих тачака са стране да уоквире узани бочни свет боја.
Педро се упутио ка гомили на којој је чекала повећа количина хлеба, ђеврека и кифли. Понео је четири плетене тацне и поделио их девојкама. Музика је већ почињала и стадоше у линију. Мушкарци позади, у наглашено белим туникама на које су се настављале јарко црвене панталоне, препознатљиви по куварским капама. Сунчани Кариби су, као и свака земља окупана сунцем и морем, тражили непрестану песму. Док се месе хлеб и пецива, дан се тек буди, из грла креће тихи звук. А кад се изађе на улицу, срца угреју девојке у летњим хаљинама. Голих леђа са турбанима у јарко жутим и црвенима нијансама, већ су подигле дневну температуру. Набори до пода смирују ватру небоплавом уз мирније црвене усправне зечје уши и жуте паралелне листове. Доњи карнер се повезује са бојама турбана. Луди, летњи плес!
Хорхе је ширио руке према Ајлин. Концерт се завршио, ватромет се угасио, а сви су и даље плесали на бини. Кад се врате на свој континент, прво ће код ње у Куско. Обишао је пола света, а у комшијски Перу није стигао да оде. Добио је прилику. Искра која се јавила међу њима у ових неколико сусрета, непрестано му је мамила осмех. Телом је струјала чудна топлина, али је мир био наглашен. Опуштеност коју је осетио у њеном присуству успевао је да освести и задржи током напорних дана. Можда су за све криви ови топли људи међу којима су се обрели. Домовине ће рећи све.
Фотографије: Љиљана Костадиновић
Н.Б. Ова прича је фикција; њени ликови су измишљени и немају везу са стварним карактерима. Доноси причу о путовањима и гостовањима фолклорних трупа.
