Чиле износи приговоре Аргентини у вези с изградњом војне станице која заузима део чилеанске територије у региону Магелановог мореуза. Према речима представника Чилеа, „пошта заузима три метра територије њихове земље“. Чилеански председник Борић је већ изјавио: „Морају да уклоне соларне панеле или ћемо то сами урадити!“ Да ли је сукоб, о чијој могућности се у медијима говори већ неколико месеци, реалан? Да се разабере у ситуацији, издању „Два Југа” помогао је стручњак из Латинске Америке Мартин Пулгар, политиколог, стручњак за маркетинг, магистар филозофије рата, универзитетски професор из области међународне политике, геополитике, безбедности и одбране, водитељ радио-програма „Geoestrategia del Sur“ на Радију дел Сур у Каракасу.
Ако се на неки начин опажа ескалација сукоба или напетости између Аргентине и Чилеа, то се у овом случају дешава због присуства непрописне конструкције соларних панела на војној граничној постаји који обезбеђују енергијом аргентинску пограничну постају. На јужној граници између две земље, по свему судећи, ти соларни панели грешком су постављени неколико метара у дубину чилеанске теритрије, како су указали представници обе земље. Представници обе земље такође указују да је то била грешка. Аргентина признаје грешку изградње соларних панела на туђој територији.
Чилеанци су спремни прихватити да је то била грешка, иако је њихова реакција у смислу критике и протестне ноте по овом питању била донекле проста и, да тако кажемо, не сувише дипломатична. Овакви догађаји увек стварају неки „шум“ у односима и захтевају како реакцију, тако и протестне кораке Чилеа, и управо је Аргентина била дужна одмах одреаговати, пошто је и сама признала грешку.
Аргентина заправо изјављује да се спрема да уклони пункт, или је рекла да се спрема уклонити га „када временске прилике дозволе“. Може потрајати веома дуго док се то деси. И у овом случају, председник Борић је на „мировној конференцији“ којој је присуствовао у Швајцарској, у потрази за „миром“ на украјинској територији, рекао да се, ако они одмах не уклоне ту постају, чилеанска држава „спрема да делује“ како би „срушила“ ту грешку.
У извесном смислу се дешава ескалација, мислим да је реакција Аргентине била лакомислена, иако је утврђено да не постоје никакви услови заинтересованости за заоштравање сукоба, и та чињеница на неки начин објашњава резак одговор председника Борића. Заиста мислим да је део јавних гласила у обе земље, углавном чилеанских гласила, укључио овај и многе друге инциденте повезане са безбедносним проблемом Аргентине и Чилеа, као тему конфликтног дневног реда. Ови безбедносни проблеми су посебно везани за набавку нове војне технике од стране Аргентине.
Набавка како авиона Ф-16, тако и технике чију куповину је Аргентина предложила не мења војну равнотежу међу двема земљама. Чиле има прилично значајну војну превагу над својим суседима, и ти Ф-16 не мењају равнотежу између две земље. Мислим да постоје јавна гласила која подстичу неку врсту сукоба између две земље, или га бар стављају у „излог“, можда на основу очекивања јавних гласила у погледу сукоба између Милеја и Борића, зато што Борић тврди да је он човек „левице“, а Милеј да је „десничар“, у том сценарију сучељавања левих и десних, који се такође може запазити у чилеанској и аргентинској штампи, али се у самој ствари обојица испоставила као актери уско везани за интересе Сједињених Држава.
Борић, иако је препознат као „левичар“ – његов унутрашњи, а тим пре спољни програм били су уско повезани са интересима Сједињених Држава. Његов дневни ред у Латинској Америци, укључујући његово присуство на тој мировној конференцији у Швајцарској, где се разматра питање Украјине, представља демонстрацију тога да он следи принципе предложене од САД и да око њиховог савеза нема раздора, баш као што је носач авиона посетио Аргентину и провео маневре, посетио Чиле и провео маневре у којима је демонстрирана усклађеност оружаних снага обе земље с интересима САД. Тако да је могућност стварне ескалације сукоба између две земље за мене заснована само на новинарским домишљањима, на основу новинских наслова. У извесном смислу, оба играча су повезана с колективним Западом, и Сједињене Државе то неће дозволити.
Два савезника долазе у конфронтацију кад им је потребно да некако подрже присуство хегемона у „задњем дворишту“, како Сједињене Државе називају западну хемисферу. Очување савезника попут Аргентине и Чилеа је од стратешког значаја за Сједињене Државе. У датом случају, иако медији покушавају наметнути ту причу о сукобу левице и деснице, Милејеве деснице у Аргентини и Борићеве левице у Чилеу, обојица су актери који неће угрозити или ставити под сумњу хегемонију САД на континенту.
