Латинска Америка, континент на којем живи највећи број римокатолика у свету, већ деценијама пролази кроз дубоке верске и друштвене промене. Католичанство, које је од шпанског и португалског освајања у XVI веку пресудно обликовало његову културу, историју и идентитет, постепено губи положај који је вековима имало. Према истраживањима Латинобарометра, удео становништва Латинске Америке које се изјашњава као католичко смањио се са приближно 80%, колико је забележено 1995. године, на 55% у 2026. години. Истовремено расте број евангелистичких хришћана, али и оних који се не поистовећују ни са једном верском заједницом. Овај процес није свуда једнак: док у појединим земљама католичанство и даље снажно прожима јавни живот, у другима је религија одавно потиснута из средишта друштвеног и политичког идентитета.
Управо на такав континент папа Лав XIV стигао је 6. новембра 2026. године, започињући апостолско путовање које обухвата Уругвај, Аргентину и Перу. За разлику од многих својих претходника, садашњи римски понтифекс Латинску Америку не познаје само из дипломатских извештаја и црквених статистика. Роберт Франсис Превост провео је више од две деценије у Перуу, најпре као августински редовник и мисионар, а потом као бискуп Чиклаја. Тамо је непосредно упознао верски живот, сиромаштво, социјалне неједнакости и изазове са којима се суочавају локалне црквене заједнице. Перу је постао његова друга домовина, а уз америчко стекао је и перуанско држављанство.
Латинска Америка дала је Католичкој цркви и његовог претходника, папу Франциска, првог папу са тог континента. Иако је Франциско током свог понтификата посетио бројне латиноамеричке земље, никада није посетио родну Аргентину. Лав XIV сада долази и у Буенос Ајрес, али своје путовање започиње на другој обали Рио де ла Плате, у Уругвају. Тај избор посебно је занимљив јер је реч о земљи која се по свом односу према религији знатно разликује од већине латиноамеричких држава.
Уругвај је једна од демократски најстабилнијих и економски најразвијенијих земаља Латинске Америке, позната по снажним институцијама, развијеној социјалној држави и дугој традицији политичког плурализма. Истовремено, то је најсекуларније друштво у региону. Према Латинобарометру из 2024. године, свега око 33% становника изјашњава се као католици, док 52% не припада ниједној религији. То, наравно, не значи да су сви они атеисти. Међу њима има агностика, религијски равнодушних људи и оних који задржавају лична духовна уверења без припадности организованој верској заједници. Према проценама које се наводе у истраживањима верског живота Уругваја, тек сваки десети међу онима који се изјашњавају као католици редовно практикује своју веру.
Ова особеност уругвајског друштва била је видљива већ приликом папиног доласка у Монтевидео 6. новембра. На аеродрому га је дочекао председник Републике Јаманду Орси (Yamandú Orsi), а затим је папа, уз званичне почасти, кренуо према центру престонице. На Тргу независности (Plaza Independencia) приређен је свечани дочек, којем су присуствовали представници државних институција, политичких странака, дипломатског кора и верских заједница. За разлику од призора који често прате папска путовања у Латинској Америци, у Монтевидеу није било општег верског одушевљења. Иако се на Тргу независности окупило око 30.000 људи, а касније су поједини верски скупови привукли и знатно већи број учесника, посета је у широј јавности изазвала више радозналости него религијског заноса. Политичка елита показала је велико интересовање, док је значајан део становништва папин долазак посматрао са поштовањем, али и извесном равнодушношћу.
Председник Орси поздравио је папу речима „драги пријатељу“ (querido amigo), нагласивши значај дијалога, мира и вредности које повезују људе различитих уверења. Говорећи о Латинској Америци као „великој отаџбини“ (PatriaGrande), подсетио је да је то регион „у којем нема ратова међу државама“. Посебно је истакао политичку културу Уругваја, у којем бивши председници различитих политичких опредељења могу заједно да присуствују државним свечаностима. На папином дочеку заиста су се нашли представници различитих политичких традиција, укључујући неколико бивших председника и Лусију Тополански, удовицу некадашњег председника Хосеа „Пепеа“ Мухике. Таква политичка култура није настала без историјских потреса. Уругвај је током XIX века прошао кроз грађанске сукобе, борбе за независност и дуготрајна супарништва политичких странака. Његова савремена стабилност резултат је постепеног изграђивања институција и демократске културе, али и искуства војне диктатуре од 1973. до 1985. године. Због тога председниково истицање мира и политичког суживота није било само пригодна дипломатска формула, већ подсећање на једну од темељних вредности савременог уругвајског друштва.
Папа Лав XIV своје прво обраћање у Уругвају није започео непосредним говором о религији, већ историјом земље коју је посетио. Полазиште му је био споменик Хосеу Хервасију Артигасу (José Gervasio Artigas, 1764–1850), националном хероју и једном од утемељивача уругвајске државности, који доминира Тргом независности. Артигас је почетком XIX века предводио борбу становништва такозване Источне обале (Banda Oriental), области која се налазила источно од реке Уругвај и из које ће касније настати савремена уругвајска држава. Њени становници називани су Orientales, односно „Источњаци“, а тај назив задржао се и у званичном имену државе — Источна Република Уругвај (República Oriental del Uruguay). Један од најупечатљивијих догађаја борбе за независност био је такозвани Егзодус Источњака (Éxodo del Pueblo Oriental) из 1811. године, познат и као La Redota. Након политичког споразума којим је Источна обала препуштена шпанским ројалистима, Артигас се са својим следбеницима повукао из те области. За њим су кренуле хиљаде људи — читаве породице, са децом, старцима и својом скромном имовином. Тај колективни одлазак постао је један од темељних догађаја у историјском памћењу уругвајске нације, симбол заједништва, слободе и отпора туђинској власти.
Папа је скренуо пажњу на два приказа Артигаса на споменику. На врху се налази сâм, на коњу, док је на рељефу приказан међу својим народом, као део заједнице коју предводи. У том детаљу Лав XIV препознао је поруку о природи политичке власти. Подсетио је на чувене Артигасове речи изговорене пред представницима Источне области на Априлском конгресу 1813. године: „Моја власт потиче од вас и престаје пред вашим сувереним присуством“. Из тог историјског примера папа је извео савремену политичку поуку: власт не постоји ради себе саме, већ ради општег добра. Одговорност политичких руководилаца не ограничава се на садашње генерације, него обухвата и оне које тек долазе. У том контексту похвалио је напредак Уругваја у коришћењу обновљивих извора енергије, истичући да заштита природе, воде и земљишта представља моралну обавезу према будућим поколењима.
Овакво обраћање показује настојање папе да са секуларним друштвом разговара језиком његове историје и политичких вредности. Уместо да националном идентитету супротстави религијски, он је покушао да у самом историјском искуству Уругваја препозна вредности које могу бити полазиште за дијалог са хришћанским учењем. Ипак, папин говор није остао на општим порукама о миру, солидарности и заштити природе. Осврнуо се и на питања која у савременом Уругвају изазивају снажне политичке и моралне расправе. Полазећи од приказа жене са дететом на Артигасовом споменику, говорио је о достојанству људског живота од зачећа до природне смрти. Тако је, без непосредног улажења у страначке сукобе, изнео став Католичке цркве о абортусу и еутаназији. Ово је посебно осетљива тема у земљи која је међу првима у региону легализовала абортус, а недавно усвојила и закон којим се дозвољава еутаназија. Уругвај је у том погледу једна од најлибералнијих латиноамеричких држава. Папа је нагласио да и нерођено дете припада људској заједници и да сваки човек заслужује бригу до природног краја живота. Говорио је и о високој стопи самоубистава, једном од озбиљних проблема уругвајског друштва, упозоривши на усамљеност и осећај одбачености. Тиме је постало јасно да папина посета неће бити ограничена на дипломатске поруке које лако могу добити општу сагласност. Иако су заштита животне средине, социјална правда и политички дијалог вредности које у великој мери деле и секуларни Уругвајци, католичко учење о почетку и крају људског живота налази се у непосредном сукобу са делом савременог законодавства и преовлађујућих друштвених схватања.
Да би се разумела специфичност тог сусрета, неопходно је осврнути се на историју секуларизације Уругваја. За разлику од већине латиноамеричких земаља, у којима је Католичка црква задржала снажан утицај и после стицања независности, Уругвај је крајем XIX и почетком XX века прошао кроз дубоке промене у односу између Цркве и државе. Кључну улогу у том процесу имао је Хосе Батље и Ордоњес (José BatlleyOrdóñez), председник Републике у два мандата, од 1903. до 1907. и од 1911. до 1915. године. Његове реформе поставиле су темеље модерне уругвајске социјалне државе, али су истовремено биле праћене снажном секуларизацијом јавног живота. Верска настава уклоњена је из државних школа, ограничено је присуство религијских симбола у јавним установама, а Уставом из 1917. године, чије су одредбе ступиле на снагу 1919, успостављено је потпуно раздвајање Цркве и државе. Секуларизација је захватила чак и календар. Божић је у званичној терминологији постао Дан породице (Día de la Familia), Богојављење Дан деце (Día de los Niños), а Страсна седмица, претворена је у Туристичку недељу (Semana de Turismo). Ови називи и данас представљају једну од најупечатљивијих особености уругвајског друштва.
Међутим, уругвајски секуларизам не може се једноставно изједначити са непријатељством према религији. Он је временом постао део националног идентитета, повезан са идејама грађанске једнакости, слободе савести и државне неутралности. Управо због тога посета папе има посебну тежину: он долази у земљу у којој Црква нема повлашћен положај, али у којој постоји простор за њено деловање и дијалог са друштвом. Питање је, међутим, како Католичка црква може да преноси веру у таквом окружењу. Тај проблем папа је непосредно отворио приликом посете Катедрали у Монтевидеу, где је позвао на молитву за нова свештеничка звања. Недостатак свештенства није само унутрашњи организациони проблем Цркве, већ и показатељ слабљења њеног присуства у друштву. У земљи у којој се религијска припадност све ређе преноси као нешто саморазумљиво, питање будућности свештеничке службе нераскидиво је повезано са питањем будућности самих верских заједница.
Ипак, папин програм показао је да католичко присуство у Уругвају није сведено на богослужења и црквене установе. Посебно значајна била је његова посета Касаваљеу (Casavalle), једном од најсиромашнијих насеља на периферији Монтевидеа. Док се Уругвај често представља као пример стабилне и социјално развијене латиноамеричке државе, поједини делови његове престонице суочавају се са сиромаштвом, насиљем, трговином дрогом и социјалном искљученошћу. У Касаваљеу папа је пешице обишао насеље, разговарао са становницима и посетио парохију Богородице Гвадалупске. У свом обраћању подсетио је на јеванђелску причу о милостивом Самарјанину, повезујући је са савременим облицима равнодушности према људској патњи. Говорио је о деци која се плаше да иду у школу због насиља, мајкама које немају довољно средстава да прехране породицу и људима који живе у усамљености и несигурности. Посебно је подсетио на пример свештеника Рубена Исидра Алонса (Rubén Isidro Alonso, 1929–1992), познатог као отац Качо (Padre Cacho), који је свој живот посветио сиромашним становницима Монтевидеа. Његово служење постало је симбол католичког социјалног ангажмана у Уругвају. Посета Касаваљеу открила је другу страну папине мисије. У друштву које је у великој мери изгубило традиционалну религиозност, Црква настоји да своје присуство оправда не само проповедањем вере, већ и конкретним служењем људима на друштвеним маргинама. Овде се препознаје континуитет са учењем папе Франциска и његовим нагласком на сиромашнима и одбаченима, али и са личним мисионарским искуством Лава XIV у Перуу.
Још једна важна етапа папиног боравка био је сусрет са представницима образовних установа на Католичком универзитету Уругваја. Говорећи о изазовима савременог образовања, папа се посебно осврнуо на развој вештачке интелигенције и опасност да технолошки напредак буде праћен губитком осећаја за људско достојанство. Позвао је на мудро коришћење нових технологија, уз стављање човека испред алгоритма и повезивање техничке, емоционалне, друштвене, духовне и еколошке интелигенције. Таква порука имала је посебну тежину у земљи која образовање и модернизацију сматра једним од темеља свог националног развоја. Папа није оспоравао значај науке и технологије, већ је указао на потребу да њихов развој остане подређен човеку. На тај начин поново је покушао да пронађе заједнички језик са секуларним друштвом, полазећи од питања која превазилазе границе верске припадности.
Сусрет са младима и породицама током молитвеног бдења на стадиону Сентенарио у Монтевидеу био је један од најмасовнијих догађаја папине посете. На стадиону, који има посебно место у националној историји јер је на њему 1930. године одиграно финале првог Светског првенства у фудбалу, окупило се око 60.000 људи. Папа је том приликом говорио о слабљењу вере и све распрострањенијој религијској равнодушности. Посебно се обратио младима, позивајући их да се не плаше трајних животних одлука, брака и оснивања породице. ‘Не плашите се онога заувек!’, поручио им је, охрабрујући их да прихвате одговорност и обавезе које подразумевају трајни животни избори. У земљи у којој су традиционални облици породичног и религијског живота претрпели дубоке промене, такав позив имао је јасну пастирску, али и ширу друштвену димензију.
Посебно место у папином путовању заузела је Флорида, град у унутрашњости Уругваја, у којем се налази национално светилиште Богородице Тридесет тројице (Nuestra Señora de los Treintay Tres), заштитнице Уругваја. Ту је 8. новембра, пред око 50.000 верника, Лав XIV служио понтификалну мису и одржао беседу која је представљала једну од најизразитијих духовних порука читаве посете. Поштовање Богородице Тридесет тројице дубоко је повезано са историјом уругвајске независности. Реч је о малом дрвеном кипу Богородице, високом свега 36 центиметара, који су у XVIII веку израдили гварански мајстори у језуитским мисијама. Кип је најпре поштован у капели у месту Пинтадо, а почетком XIX века пренет је у град Флориду. Посебан значај добио је 1825. године, током борбе за ослобођење Источне области од бразилске власти, коју је предводила група родољуба позната као Тридесет тројица Источњака (Treintay Tres Orientales). Према историјском предању, устаници су се пред Богородичиним кипом молили за успех своје борбе, поверили је њеној заштити и у знак поштовања пред њом приклонили своју тробојну заставу. У Флориди је 25. августа исте године проглашена независност од Бразила, а Богородичин кип је временом постао један од најпрепознатљивијих верских симбола уругвајске нације. Ова историјска повезаност религије и националног ослобођења на први поглед делује противречно у земљи која је касније изградила тако изразито секуларан идентитет. Управо у томе лежи једна од занимљивих особености уругвајске историје: хришћанство је учествовало у обликовању националне свести, али је модерна држава настојала да свој идентитет изгради независно од религијских институција.
Папа Лав XIV је у Флориди подсетио на ту историјску везу, али је средиште његове беседе било преношење вере унутар породице. Полазећи од јеванђелског сусрета Пресвете Богородице и Јелисавете, говорио је о женама које су током поколења сачувале хришћанску веру у уругвајским домовима. Посебно је захвалио мајкама и бакама које су кроз поколења чувале веру у својим породицама, училе децу првим молитвама, уводиле их у живот Цркве и сопственим примером преносиле хришћанске вредности. Подсетио је и на Свету Монику, мајку Светог Августина, која је годинама истрајно молила за обраћење свога сина. „Мајке и баке, не умарајте се у преношењу вере!“, поручио је папа, позивајући их да наставе да сведоче молитвом, љубављу и стрпљењем, чак и онда када се чини да су њихови најближи далеко од Бога. Обратио се и очевима и дедовима, нагласивши да млади треба да виде како вера заузима стварно место у животу мушкараца у њиховим породицама. Хришћанско васпитање, према његовим речима, не састоји се само у речима и поукама, већ пре свега у личном примеру. У завршном делу беседе папа је позвао Католичку цркву у Уругвају да не чека пасивно повратак оних који су се удаљили од вере, већ да им сама приђе, саслуша њихова питања и поново им приближи Христа. У том позиву може се препознати суштина папине пастирске поруке у Уругвају. Католичка црква више не може да рачуна на друштвено окружење у којем се вера готово аутоматски преноси са родитеља на децу. Она мора поново да пронађе пут до човека, не ослањајући се на некадашњи друштвени положај и институционални ауторитет.
Посета Лава XIV Уругвају зато је имала значај који превазилази дипломатске сусрете и богослужбене догађаје. Папа је дошао у земљу у којој је Католичка црква некада имала важну улогу у обликовању националне историје, али у којој данас већина становништва не припада њеној верској заједници. Сусрео се са демократским институцијама које почивају на секуларним принципима, са политичком културом која истиче дијалог и толеранцију, али и са друштвом које се, упркос економској стабилности, суочава са сиромаштвом, насиљем, усамљеношћу и демографским изазовима. Његова порука кретала се између два нагласка. С једне стране, настојао је да препозна и подржи вредности које већ постоје у уругвајском друштву: демократију, мир, социјалну солидарност, образовање и одговорност према природи. С друге стране, није одустао од католичког учења о људском животу, породици и потреби преношења вере, чак ни онда када се оно разилази са преовлађујућим друштвеним ставовима.
Уругвај тако представља својеврсну слику једног од могућих праваца развоја Латинске Америке: континента који остаје дубоко обележен католичким наслеђем, али у којем религијска припадност више није нешто што се подразумева. Управо зато папино путовање, започето у најсекуларнијој земљи региона, отвара питање које ће у наредним деценијама бити пресудно за Католичку цркву на читавом континенту: како сведочити хришћанску веру у друштву које је историјски из ње израсло, али је све мање препознаје као темељ сопственог идентитета?
