Pod predsednikom Pazom, Bolivija normalizuje odnose sa SAD i obnavlja DEA, no istovremeno se drži svojih sporazuma sa Kinom. Kako procenjujete rizike: da li će „zaokret ka Zapadu“ dovesti do smanjenja kineskih investicija, posebno u sektoru litijuma? Ima li Paz realni prostor za balansiranje, ili je izbor već napravljen?
Ugrožava li zaokret Paza ka SAD kineska ulaganja u litijum? Ne nužno. Paz nastoji voditi pragmatičnu spoljnu politiku oslanjajući se na više strana: razvoj finansijske i bezbednosne saradnje sa Zapadom, bez prekida odnosa sa Kinom. To bi bio skup potez. Od januara do jula 2026. godine Bolivija je u Kinu izvezla robe u vrednosti od 1,766 milijardi američkih dolara, dok je izvoz u SAD iznosio svega 292 miliona dolara.
Pored toga, kineski projekat kompanije CBC/CATL predviđa ulaganja od blizu milijardu dolara i godišnju proizvodnju do 35.000 tona litijum-karbonata. Neposredna opasnost za kineska ulaganja, čini se, više proizlazi iz unutrašnjih problema Bolivije — pravne nesigurnosti, procene uticaja na životnu sredinu i protivljenja zajednica — nego iz geopolitičkih okolnosti.
Sa iscrpljenim deviznim rezervama, dvocifrenom inflacijom i nestašicom goriva, Boliviji je hitno potrebna likvidnost. Koji je realan rok — tri, pet ili deset godina — da litijum počne donositi značajne prihode? I kakav je model — državni monopol, zajedničko preduzeće ili privatizacija — najprikladniji, imajući u vidu sadašnji nivo poverenja investitora i pritisak lokalnih zajednica?
Tri godine su previše optimistična procena. Razuman rok je 5-7 godina, dok bi 10 godina omogućilo izgradnju razvijene industrije. Bolivija je 2025. godine proizvela oko 2.790 tona litijum-karbonata, dok je državna kompanija YLB za 2026. godinu planirala proizvodnju od oko 3.600 tona. To je i dalje daleko od obima proizvodnje neophodnog za prevazilaženje ograničenja koja proističu iz nedostatka deviza.
Prednost bih dao konkurentnim zajedničkim ulaganjima: strateškom učešću državne kompanije YLB, privatnom kapitalu i tehnologiji, kao i stvarnom ekonomskom učešću pokrajine Potosi i lokalnih zajednica. Ni apsolutni državni monopol ni potpuna privatizacija nisu najbolje rešenje.
Generalni sekretar UN Antonio Gutereš govori o „velikom rascepu” i geoekonomskom sukobu. Bolivija zavisi od tranzitnih pravaca preko Čilea i Perua i nema neposredan izlaz na more. U kojoj meri je u takvim okolnostima moguće voditi nezavisnu spoljnu politiku—ili je Paz objektivno osuđen na to da ostane izvan jednog od blokova? Koji su najopasniji mogući scenariji?
Nezavisna spoljna politika jeste moguća, ali kroz uraznoličavanje odnosa, a ne kroz apsolutnu neutralnost. Bolivija je 2025. godine prevezla oko 1,6 miliona tona robe preko pet luka, od čega 1,3 miliona tona kroz Ariku. To jasno pokazuje koliko njena logistika zavisi od pacifičke obale.
Razumna strategija podrazumeva kombinovanje različitih partnerstava: Sjedinjenih Američkih Država i međunarodnih finansijskih institucija radi obezbeđivanja finansiranja, Kine radi trgovine i ulaganja, Brazila kao protivteže u regionu, te Čilea i Perua radi obezbeđivanja transportnih pravaca. Istovremeno, potrebno je razvijati luku Puerto Buš i rečni plovni put k Atlantiku.
Najgori scenario bio bi sukob SAD i Kine koji bi primorao Boliviju da izabere samo jedan blok.
