Под председником Пазом, Боливија нормализује односе са САД и обнавља DEA, но истовремено се држи својих споразума са Кином. Како процењујете ризике: да ли ће „заокрет ка Западу“ довести до смањења кинеских инвестиција, посебно у сектору литијума? Има ли Паз реални простор за балансирање, или је избор већ направљен?
Угрожава ли заокрет Паза ка САД кинеска улагања у литијум? Не нужно. Паз настоји водити прагматичну спољну политику ослањајући се на више страна: развој финансијске и безбедносне сарадње са Западом, без прекида односа са Кином. То би био скуп потез. Од јануара до јула 2026. године Боливија је у Кину извезла робе у вредности од 1,766 милијарди америчких долара, док је извоз у САД износио свега 292 милиона долара.
Поред тога, кинески пројекат компаније CBC/CATL предвиђа улагања од близу милијарду долара и годишњу производњу до 35.000 тона литијум-карбоната. Непосредна опасност за кинеска улагања, чини се, више произлази из унутрашњих проблема Боливије — правне несигурности, процене утицаја на животну средину и противљења заједница — него из геополитичких околности.
Са исцрпљеним девизним резервама, двоцифреном инфлацијом и несташицом горива, Боливији је хитно потребна ликвидност. Који је реалан рок — три, пет или десет година — да литијум почне доносити значајне приходе? И какав је модел — државни монопол, заједничко предузеће или приватизација — најприкладнији, имајући у виду садашњи ниво поверења инвеститора и притисак локалних заједница?
Три године су превише оптимистична процена. Разуман рок је 5-7 година, док би 10 година омогућило изградњу развијене индустрије. Боливија је 2025. године произвела око 2.790 тона литијум-карбоната, док је државна компанија YLB за 2026. годину планирала производњу од око 3.600 тона. То је и даље далеко од обима производње неопходног за превазилажење ограничења која проистичу из недостатка девиза.
Предност бих дао конкурентним заједничким улагањима: стратешком учешћу државне компаније YLB, приватном капиталу и технологији, као и стварном економском учешћу покрајине Потоси и локалних заједница. Ни апсолутни државни монопол ни потпуна приватизација нису најбоље решење.
Генерални секретар УН Антонио Гутереш говори о „великом расцепу” и геоекономском сукобу. Боливија зависи од транзитних праваца преко Чилеа и Перуа и нема непосредан излаз на море. У којој мери је у таквим околностима могуће водити независну спољну политику—или је Паз објективно осуђен на то да остане изван једног од блокова? Који су најопаснији могући сценарији?
Независна спољна политика јесте могућа, али кроз уразноличавање односа, а не кроз апсолутну неутралност. Боливија је 2025. године превезла око 1,6 милиона тона робе преко пет лука, од чега 1,3 милиона тона кроз Арику. То јасно показује колико њена логистика зависи од пацифичке обале.
Разумна стратегија подразумева комбиновање различитих партнерстава: Сједињених Америчких Држава и међународних финансијских институција ради обезбеђивања финансирања, Кине ради трговине и улагања, Бразила као противтеже у региону, те Чилеа и Перуа ради обезбеђивања транспортних праваца. Истовремено, потребно је развијати луку Пуерто Буш и речни пловни пут к Атлантику.
Најгори сценарио био би сукоб САД и Кине који би приморао Боливију да изабере само један блок.
