Најава министра спољних послова Омара Буле да ће свеобухватна сељачка реформа бити искључена из мандата Мисије Уједињених нација за верификацију спровођења споразума отвара питање које далеко превазилази обичну административну одлуку: да ли је реч о оправданом прилагођавању или о намерној стратегији постепеног разграђивања мировног споразума?
Аргумент и његова непотпуна логика
Став Владе је да је сељачка реформа структурна државна политика и да, као таква, не треба неограничено зависити од привремене међународне мисије. У теорији, реч је о пожељном циљу: ниједна земља не би требало да има потребу за трајним спољним надзором да би спроводила сопствене законе. Проблем није у крајњем циљу, већ у тренутку и начину на који се до њега долази.
Стварност је таква да је свеобухватна сељачка реформа — прва тачка мировног споразума из 2016. године — још далеко од тога да буде учвршћена. Њени најамбициознији циљеви остају делимично остварени, средства су недовољна, а подручја која су најтеже страдала у сукобу још не виде суштинске промене. Укидање спољног надзора пре него што се успостави веродостојан национални механизам који би га заменио није „препуштање одговорности држави“ — то је повлачење међународног надзора управо у тренутку када је он најпотребнији.
Образац који се понавља: ускраћивање средстава ради разграђивања
Ова одлука није усамљен случај. Она се поклапа са накупљеним смањењем буџета Специјалне јурисдикције за мир (JEP) за 170.000 милиона пезоса — суда који суди за најтеже злочине почињене током сукоба — што доводи у опасност његово дугорочно функционисање. Ако томе додамо покушај да се умањи видљивост спровођења сељачке реформе, добијамо забрињавајућу слику:
Слабљење прелазног правосуђа и истовремено повлачење међународног надзора над развојем сеоских подручја нису независне мере. То су две стране исте политике: политике смањења обавеза државе према ономе што је договорено у Хавани.
Највећа опасност: опасан преседан
На коцки није само једна мисија или буџет. У питању је целовитост мировног споразума. Ако држава једнострано може одлучивати о томе које обавезе ће подвргнути надзору, а које неће, у зависности од тога шта дејствујућа влада сматра „примереним“, онда ниједна тачка споразума није сигурна. Данас је то сељачка реформа; сутра би могао бити сваки други део споразума који не одговара онима што у дубини душе никада нису веровали у мир заснован на социјалној правди.
Закључак
Истински суверенитет не састоји се у томе да спречимо свет да види како испуњавамо своје споразуме. Он се огледа у њиховом испуњавању на прозрачан начин и у складу са оним што је обећано жртвама.
Изузимање сељачке реформе из међународног надзора, без гаранција да ће држава наставити да прати њено спровођење са подједнаком строгошћу, упоредо с ускраћивањем средстава Специјалној јурисдикцији за мир, шаље недвосмислену поруку: мировни споразум се не спроводи у целини, већ се постепено разграђује, део по део.
А то није државна политика. То је одустајање од мира какав Колумбија заслужује.
Аутор је истраживач унутрашњег оружаног сукоба и стручњак за људска права и међународно хуманитарно право
