Honduras se ponovo suočava s jednim od najosetljivijih pitanja u svojoj istoriji: kome zemlja treba da služi?
To pitanje dobija novi značaj stupanjem na snagu Uredbe 107-2026, pod nazivom „Zakon o jačanju i zaštiti agroindustrijskog sektora, energetskih projekata, turizma, stočarstva i malih poljoprivrednih proizvođača Hondurasa“.
Zakon ove delatnosti proglašava pitanjima od nacionalnog interesa i prioriteta, utvrđuje posebnu zaštitu za određene zemljišne površine i proizvodnu infrastrukturu i nalaže organima vlasti da bez odlaganja reaguju na zaposedanja, upade, blokade i druge postupke koji ugrožavaju zaštićene delatnosti.
Zaštita privatne svojine i proizvodnje opravdana je u svakoj pravnoj državi. Niko ne bi smeo da bude proizvoljno lišen svoje imovine, a nijedna zemlja ne može funkcionisati ako se njene privredne aktivnosti silom parališu. No, postoji i druga stvarnost koju Honduras takođe ne može zanemariti: zemlja nije samo roba.
Za seljačku porodicu ona može da znači hranu, dom i rad. Za starosedelački ili afroamerički narod ona može značiti teritoriju, identitet, kulturu i istorijsko trajanje. Zato razmatranje ovog zakona ne bi trebalo da se ograniči samo na pitanje pravne sigurnosti ulaganja. Ona mora obuhvatiti još jedno suštinsko pitanje:
Šta se dešava sa pravima zajednica kada postoje istorijski sporovi oko svojine, poseda ili teritorije?
Kada agrarni sukob postane policijski problem
Jedna od najosetljivijih strana Uredbe 107-2026 nalazi se u njenim odredbama o zemljištima koja se smatraju zaštićenim i o postupanju vlasti u slučaju zaposedanja, upada i uzurpacije.
Član 6 uspostavlja mehanizme za neposredno postupanje i predviđa vraćanje poseda u određenim okolnostima. Tu se pojavljuje glavni rizik. U Hondurasu postoje sukobi oko zemlje koji nisu počeli juče. Postoje posledice agrarne reforme, sporna vlasnička prava, istorijski posedi, zahtevi seljaka, sukobi između zajednica i preduzeća, kao i teritorije čiji se pravni status godinama razmatra. Zbog toga se ne mogu svi sukobi rešavati na isti način. Samovoljno zaposedanje nije isto što i dugotrajni imovinski spor. Uzurpacija nije nužno isto što i slučaj kada zajednica ističe prava koja smatra zakonitim. A protest zbog zemlje ne bi trebalo automatski da postane isključivo stvar policije.
Prva obaveza države trebalo bi da bude pravno utvrđivanje koja su prava u sukobu. Jer, kada se najpre izvrši iseljenje, a tek potom raspravlja o pravu, šteta može biti nepovratna. Porodica može izgubiti dom i useve. Može izgubiti stoku i alate. Može izgubiti jedini izvor prihoda. A zajednica može izgubiti teritoriju oko koje je izgradila svoj život.
Ujedinjene nacije već su izrazile zabrinutost
Ta zabrinutost ne dolazi samo iz hondurskih krugova. 21. avgusta 2026. godine, četiri mandata posebnih procedura Ujedinjenih nacija poslala su hondurskoj državi saopštenje HND 4/2026, izražavajući zabrinutost zbog mogućih posledica Uredbe 107-2026 po prava seljaka, kao i pristup zemlji, hrani, stanovanju, po učešće, mirno okupljanje, udruživanje i pristup pravdi.
A 4. septembra Kancelarija visokog komesara Ujedinjenih nacija za ljudska prava saopštila je da su stručnjaci UN zatražili od Hondurasa trenutnu obustavu izvršenja više od 1.000 naloga za iseljenje koji bi pogodili seljačke, starosedelačke i afroameričke zajednice. Stručnjaci su upozorili na mogući gubitak zemlje, domova, useva i sredstava za život.
To ne znači da su Ujedinjene nacije proglasile svako iseljenje nezakonitim, niti da je svaka primena uredbe protivna međunarodnom pravu. Ali znači nešto što bi hondurska vlada trebalo da shvati s krajnjom ozbiljnošću: postoje konkretne međunarodne bojazni u vezi s načinom na koji bi novi zakon mogao uticati na osnovna prava. Njihovo zanemarivanje bila bi greška.
Slučaj starosedelačkih i Garifuna naroda
Za starosedelačke i afroameričke narode situacija ima dodatnu dimenziju.
Sama Uredba 107-2026 kaže da se njene odredbe neće primenjivati na priznatim starosedelačkim i plemenskim teritorijama bez prethodnog sprovođenja odgovarajućih konsultacija, u skladu sa Konvencijom 169 Međunarodne organizacije rada i Ustavom.
Ali teškoća upravo nastaje u slučajevima kada neka zajednica polaže pravo na teritoriju na osnovu predačkog prava — prava, koje država još nije u potpunosti priznala. Honduras već ima međunarodno iskustvo u tom pogledu.
Međuamerički sud za ljudska prava rešavao je slučajeve u vezi s teritorijama hondurskih Garifuna, među njima Punta Pijedra i Triunfo de la Kruz, u kojima su razmatrani problemi koji se odnose na kolektivnu svojinu, tradicionalnu teritoriju i prisustvo trećih lica na zemljištu koje zajednice Garifuna potražuju.
To pokazuje da se teritorijalni spor starosedelačkog naroda ne može analizirati samo na osnovu vlasničkog lista koji se trenutno nalazi u nekoj državnoj službi. Država ima i dodatne obaveze. Mora uzeti u obzir Konvenciju 169 Međunarodne organizacije rada, međuameričku sudsku praksu i kolektivna prava naroda.
Zato, kada neka zajednica tvrdi da je određena zemlja deo njene iskonske teritorije, odgovor se ne može jednostavno svoditi na: ko ima vlasnički list — taj je prav. Problem je daleko složeniji.
Ko štiti seljaka?
Postoji još jedan paradoks. Zakon uvrštava male poljoprivredne proizvođače među delatnike koje nastoji zaštititi, pa deo svojih odredaba pravda nacionalnom prehrambenom bezbednošću.
Ali prehrambena bezbednost Hondurasa ne zavisi isključivo od agroindustrije. Ona zavisi i od hiljada seljačkih porodica. Zavisi od kukuruza, pasulja, povrća, stoke, semena i malih parcela na kojima porodice proizvode hranu za sebe i snabdevaju lokalna tržišta.
Ako neka porodica izgubi zemlju od koje zavisi njena proizvodnja hrane, ona ne gubi samo imovinu. Može izgubiti dom, hranu, prihod i budućnost. Zato mora postojati ravnoteža, zasnovana na ljudskim pravima, a ne samo na interesima preduzeća.
Pravna sigurnost ne može značiti samo sigurnost za onoga ko već poseduje kapital ili određenu poslovnu strukturu. Ona mora značiti sigurnost i za onoga ko obrađuje zemlju.
Može li se društvena sukobljivost pojačati?
To je verovatno pitanje koje danas najviše zabrinjava.
Bilo bi neodgovorno tvrditi da će se Honduras neizbežno suočiti sa društvenom pobunom. Takođe bi bilo neozbiljno predviđati njen obim ili posledice. Ali postoji dokazani rizik od pojačanja sukoba kada se poklopi nekoliko činilaca: istorijski sporovi oko zemlje, nalozi za iseljenje, zajednice koje smatraju da su im sredstva za život ugrožena, zahtevi starosedelačkih i Garifuna naroda, mobilizacija seljaštva, policijska intervencija i zakon koji omogućava brzo reagovanje na određena zaposedanja i blokade.
Društvena istorija pokazuje da sukobi retko počinju velikim izlivom besa. Oni se obično postepeno nagomilavaju.
Najpre se pojavljuje zahtev.
Potom protest.
Zatim mobilizacija.
A ako institucije ne ponude rešenje koje se smatra pravednim, sukob se može produbiti.
Zato pravo pitanje nije:
Hoće li se narod pobuniti?
Pravo pitanje glasi:
Šta država mora uraditi kako bi sprečila prerastanje agrarnog sukoba u društvenu krizu?
Honduras još uvek ima institucionalni izlaz. Odgovor ne bi trebalo da bude izbor između preduzetnika i seljaka. Ne bi trebalo da bude izbor između ulaganja i ljudskih prava. Izazov upravo i jeste u tome da se zaštite i jedno i drugo. Država mora jemčiti privatnu svojinu, proizvodnju, investicije i infrastrukturu. Ali isto tako mora jemčiti zakonit postupak, prava seljaka, pravo na hranu i stanovanje, teritorijalna prava starosedelačkih i afroameričkih naroda, kao i pravo na mirne proteste.
Kada postoji spor oko zemlje, mora se utvrditi njena pravna i društvena istorija. Kada postoji zahtev starosedelaca ili plemena, moraju se poštovati međunarodne obaveze. Kada postoji nalog za iseljenje, moraju se jemčiti zakoniti postupak i pažljivo proceniti njegove posledice po pogođene ljude. A kada se prijavi zloupotreba ovlašćenja, to mora biti istraženo.
Istinska pravna sigurnost ne ogleda se samo u tome da država ima moć da sprovede iseljenje. Ona počiva na saznanju svakog da će njegova prava biti saslušana i da će o njima biti odlučivano pred nezavisnim i nepristrasnim institucijama.
Pitanje na koje Honduras mora odgovoriti
Rasprava o Uredbi 107-2026 u suštini je rasprava o tome kakvu zemlju Honduras želi da izgradi.
Želimo li zemlju u kojoj je zemljište prvenstveno ekonomski resurs? Ili želimo zemlju u kojoj je zemljište istovremeno i hrana, rad, teritorija, kultura i život?
Nije reč o poricanju prava preduzeća da proizvode. Niti o opravdavanju zaposedanja. Reč je o zahtevu da se rešenje sukoba traži u okviru zakona, Ustava i međunarodnih ugovora. Jer, ako zajednica oseti da više ne može braniti svoja prava pred institucijama, tražiće druge puteve. I u tome leži prava opasnost. Ne smemo čekati da očaj pretvori agrarni sukob u nacionalni sukob.
Honduras još ima mogućnost da to spreči. Može saslušati zajednice. Može preispitati slučajeve iseljenja. Može jemčiti pravični postupak. Može ispuniti svoje međunarodne obaveze. Može štititi privatnu svojinu bez pretvaranja siromaštva u zločin. Može štititi investicije ne zanemarujući zemljišna prava. Može obezbediti proizvodnju bez žrtvovanja onih što proizvode da bi preživeli. I može pokazati da vladavina prava znači nešto dublje od pukog poštovanja zakona. Ona znači da se zakon mora primenjivati s poštovanjem dostojanstva i prava ljudi.
Zemlja može proizvoditi hranu.
Može otvarati radna mesta.
Može stvarati bogatstvo.
Ali kada jedno društvo oseti da pravosuđe više nije put kojim može braniti svoja prava, zemlja takođe može postati izvor dubokog društvenog raskola.
Zato Honduras mora delovati odmah.
Ne da poziva narod na ustanak.
Niti da od njega traži da ćuti.
Već da zahteva nešto mnogo demokratskije: da niko ne mora ustajati da bi bio saslušan.
Zato što se društveni mir ne gradi potiskivanjem sukoba. On se gradi rešavanjem njegovih uzroka.
A u Hondurasu jedan od tih uzroka i dalje ima ime:
zemlja.
Fredis Leonel Martines Pastrana je Honduran, stručnjak za odgovorno teritorijalno upravljanje, prehrambenu bezbednost i upravljanje znanjem u cilju održivosti teritorija.
